Mašinske škole - pravi put ka dobrom poslu

Treći dan sajma tehnike, koji se pod kupolama Beogradskog sajma odigrao od 21. do 25. maja, obeležilo je veoma interesantno takmičenje mladih zavarivača na kojem smo imali priliku da sretnemo i Sinišu Kojića, direktora Politehničke škole u Kragujevcu i predsednika udruženja mašinskih škola u Srbiji.

Kako nam junski broj obeležava tema posvećena metalskoj industriji, iskoristili smo priliku i sa gospodinom Kojićem porazgovarali o novim generacijama koje dolaze i koje su budućnost metalskog sektora naše zemlje.

Časopis Industrija: Danas prisustvujemo jednom zanimljivom takmičanju na Sajmu tehnike u Beogradu. Možete li nam ukratko objasniti o čemu je reč i ko su učesnici?

Siniša Kojić: Na sajmu tehnike je oragnizovano Republičko takmičenje učenika mašinskih škola Srbije, u profilu zavarivač. Mi u srednjem stručnom obrazovanju imamo učenike koji se školuju za ovaj profil, a to su zavarivači kao stari obrazovni profil, a imamo i inoviran profil bravar zavarivač koji je razvijen pre pet godina uz podršku nemačko-srpske saradnje, organizacije GIZ, i njega realizujemo u mnogim školama.

Naglasio bih da je na početku ovaj novi stručni profil bio samo u pet škola i već je jedna generacija odškolovana, a trenutno je pri kraju i druga generacija, koja ove godine završava školovanje.

Ovde je učestvovalo 50 takmičara iz 20 škola, takođe bila su i tri takmičara, dva iz Slovenije i jedan iz Mađarske, tako da ovo takmičenje možemo da svrstamo i pod međunarodno.

Pored naše organizacije mašinskih škola i Ministarstva prosvete, partner na ovom takmičenju je i DUZ - Društvo za unapređenje zavarivanja, koji ovo takmičenje tretiraju kao kvalifikaciono takmičenje za svetsko takmičenje u zavarivanju, koje će se održati ove godine u Kini.

Časopis Industrija: Kakva je danas situacija po pitanju broja novoupisanih učenika u mašinske škole? Da li postoji napredak ili škole upisuje manji broj učenika nego ranije?

Siniša Kojić: Problem upisa u mašinske škole je decenijski, to je problem situacije u privredi. U zavisnosti od regiona do regiona, problematika je različita. Ja dolazim iz Kragujevca, direktor sam Politehničke škole i mogu da kažem da se kompletno u našem regionu povećao broj, odnosno konkursom su nam dozvolili više učenika za ovu godinu.

Reč je o 30 učenika više. To sve dolazi iz razloga, što privreda ima jasnu potrebu za profilima koji se školuju, a to su profili u metalo-prerađivačkoj industriji.

Dualni profili koje mi upisujemo su industrijski mehaničar, operater mašinske obrade, bravar zavarivač, i mehaničar motornih vozila. Svi ti profili mnogo vremena u toku školovanja provode u privredi, na primer u trećoj godini školovanja su tri dana u privredi, a dva dana u školi - što toj deci daje odličnu šansu da steknu prave veštine koje poslodavci uglavnom traže.

Ne kažem da njima nisu potrebna i znanja koja stiču u školi, ali definitivno, tim našim učenicima je do sada privreda zamerala da nemaju dovoljno praktičnog znanja koja oni sada tokom prakse stiču.

U nekim sredinama gde možda industrija nije na nivou kakvom je u Kragujevcu, dešava se da dođe do smanjenja broja novoupisanih učenika, ali mislim da će vremenom i to da se promeni iz razloga gde nema školovanog kadra neće doći ni strani partner, ali ni domaći investitor.

Industrija jednostavno ne može da radi ako nema potreban kadar, tako da mi negde kao zajednica mašinskih škola u Srbiji, koja broji 121. školu, insistiramo na ojačavanju svake od škola i u manjim sredinama.

Trudimo se da politika upisa bude takva, da se upisuju i manje grupe učenika, pa da i u jednom odeljenju budu i po tri profila, jer se tako lakše zadovoljavaju potrebe tih malih sredina. Ipak je veliki problem napraviti pravilnu politiku upisa u manjoj sredini gde imate samo jednu školu, i trebate da kroz upis jednog ili dva odeljenja zadovoljite potrebu te manje sredine.

Časopis Industrija: Kakve mogućnosti ima učenik koji završi uspešno 4 razreda mašinske škole u Srbiji? Kakve su mogućnosti zaposlenja i koji fakulteti tada mogu biti pravi izbor?

Siniša Kojić: Učenik bilo koje srednje stručne škole, pa tako i mašinske škole, posle završenog četvorogodišnjeg obrazovnog programa može da upiše bilo koji fakultet u zemlji kao i gimnazijski učenik, tako da tu ne postoji razlika.

Pričalo se o toj opštoj stručnoj maturi, ali za sada fakulteti podjednako tretiraju učenike koji su završili gimanziju ili srednju stručnu školu.

Razlika u učeniku koji je završio srednju stručnu školu, jeste da pored nastavka školovanja oni već mogu da stupe u radni odnos, zato što dobijaju i kvalifikaciju u zavisnosti od smera koji završavaju.

Mi recimo imamo tehničara za kompjutersko upravljanje, to su obrazovni profili koji programiraju CNC mašine i ti profili kao i drugi kada su maturanti i kada su na blok nastavi - primaju platu. Jednostavno, neke fabrike vape za tim kadrovima, i ne žele da izgube takvu decu jer ih nema na tržištu, i na taj način hoće da ih ranije pridobiju za sebe.

Oni često tu decu i stipendiraju tokom školovanja, a ima i nekoliko slučajeva gde deca koja dobijaju diplome tek 15. juna, da sada u okviru blok nastave već uveliko rade na tim mašinama i dobijaju neku nadoknadu ili stipendiju, što pokazuje deficitarnost tog kadra.

Takođe, i kod dece koja završavaju treći stepen stručne škole, isto tako postoji vertikalna prohodnost, nijedan smer u obrazovnom sistemu nije slepa ulica. Oni mogu da upisuju visoke strukovne škole, a mogu i da se doškoluju, da završe četvrti stepen i onda da idu dalje na školovanje na univerzitete, odnosno na akademske studije.

Značajno je da se i deca i roditelji relaksiraju, jer nema slepih ulica u obrazovnom sistemu koji je sve više fleksibilan i dozvoljava da deca i tokom školovanja mogu da promene usmerenje.

Ne mora da znači da neko ko je završio za bravara zavarivača sutra ne može da bude doktor nauka. To sve uglavnom zavisi od afiniteta dece i u takvom sistemu treba da ih podržavamo.

Časopis Industrija: Pošto nam je tema časopisa upravo metalna industrija, sa Vaše tačke gledišta recite nam u kakvoj se situaciji nalazi Srbija danas?

Siniša Kojić: Opet, kao predsednik zajednice mašinskih škola u prilici sam da vidim i sredine gde je industrija u ekspanziji, dok postoje sredine gde ne postoji privredna aktivnost.

Dualno obrazovanje je vezano za industriju i da biste upisali bilo koji dualni profil morate da imate podršku privrede. Sa druge strane, ako u nekoj sredini nema takve podrške, ne znači da u toj sredini ne treba da postoji mašinska škola; ali ne samo mašinska, to se odnosi i na prehrambenu, elektrotehničku u zavisnosti koja privreda gravitira ka tom području.

Kragujevac je konkretno grad koji je i od dolaska Fiata i sada dolaskom Siemensa, koji prestavljaju kao neke svetionike oko kojih se vezuje mnogo manjih firmi. MIND park koji se pravi u Sobovici u okolini Kragujevca gde je i Siemens došao je prostor koji sigurno u narednom periodu će da predstavlja mesto gde će se pojaviti mnogo radnih mesta i to nisu radna mesta za jeftinu radnu snagu, kako se često ističe.

Stručan radnik koji radi na CNC mašini ima početnu veću platu nego profesor koji ga je školovao. Mislim da u ovom trenutku to nije mala plata i da su to radna mesta koja rade na opremi vrednoj i par miliona evra, baš zato tu ne može da radi priučen radnik već jako dobro obučen i školovan radnik.

Ali nije to samo karakteristično za Kragujevac, da me ne shvatite pogrešno, takvu situaciju ćete pronaći i u Subotici i u Nišu. Evo pogledajte odakle nam ovde dolaze takmičari, na primer Kostolac, što znači ima tu i manjih sredina u kojima postoji industrija koja povlači tu decu - ne mogu svi da budu IT stručnjaci, neko mora i da proizvodi struju, neko mora da pravi i neku dodatnu vrednost, i naravno da zavari kada i gde treba.

Od toga sve lepše može da se živi, pa može da se pronađe i put do scenarija koji smo imali u Jugoslaviji 80-ih godina.

Časopis Industrija: Da li država dovoljno razume privrednike iz ove oblasti i da li postoje određeni podsticaji za proizvodnju u ovom sektoru?

Siniša Kojić: Uh, mislim da je to bolje pitanje za privrednike nego za mene. Mogu da kažem iz ugla dualnog obrazovanja. Dualno obrazovanje, privredi nameće dodatni namet, a to je da imaju plate za tu decu.

Tu sam malo u strahu, veliki sistemi će sigurno da pronađu neki način, ali manje fabrike i proizvodnje ne znam kako će da pronađu svoj interes i da plaćaju nekog ko se tek uči. Tako da mislim da država treba da razmisli o načinu podrške društveno odgovornim firmama, jer se ovo svodi na društvenu odgovornost ili na neko privatno poznanstvo između direktora škole i direktora kompanije, pa tu kao da nekom nešto čini.

Ako želimo ozbiljan sistem treba ipak da nađemo način da sve strane u tom našem zajedničkom poslu budu zainteresovane i da imaju jedan konačan interes. Praktično da niko tu nema štetu, jer bilo čija šteta će vremenom tu stranu da isključi iz ovog posla, a to nam nije cilj.

Država je očigledno jako zainteresovana zato što je ovo egzistencionalna potreba, obrazovanje je primarna delatnost koja odgovara na potrebe privrede, dakle svi imamo isti cilj, samo je neophodno da malo uskladimo te zakonske okvire i te neke naše relacije.

Konkretno, ja u Kragujevcu imam privilegiju, gde pravimo trening centar, da je privreda veoma zainteresovana za ulaganje u što bolju opremu za školu. Očigledno, mi nismo ni svesni koliko privreda želi da pomogne školama.