Kako otkriti manipulaciju i laž?

Živimo u vremenu kada je jedan od najznačajnijih resursa postala informacija, pre svega, tačna informacija. Odvojiti žito od kukolja, odnosno istinu od laži, postao je ozbiljan posao. Ako smo lakoverni bićemo skloni greškama „verovanja u laž“, a ako smo sumnjičavi bićemo skloni greškama „neverovanja u istinu“. U prvom slučaju postoji rizik da nas pogrešne osobe prevare, a u drugom da pogrešne osobe optužimo.

Ono što je na početku važno istaći jeste da ne postoji siguran znak laganja, ni kada se radi o promenama u aktivnostima autonomnog nervnog sistema ni kada se radi o bihevioralnim pokazateljima. Postoje samo znaci koji ukazuju da pokazane emocije nisu u skladu sa postupcima. Kada nam govor tela nije usklađen sa onim što izgovaramo, ljudi će pre poverovati govoru našeg tela.

Na primer, otvaramo poklon koji nam se nije dopao i to se odmah videlo na našem licu. Zašto? Zato što nam je lakše izgovoriti laž nego kontrolisati gestikulaciju i pokrete. Nakon kiselog izraza lica, izgovaramo kako je poklon baš lep. Ljudi će poverovati našoj reakciji i izrazu lica, a ne našim rečima. Lice bolje otkriva laž od reči jer je lice direktno povezno sa delovima mozga koji su uključeni u stvaranje emocija, a reči nisu.

Neke osobe uopšte ne prave greške dok lažu. To su osobe koji koriste tehniku Stanislavskog. Ovu tehniku najčešće koriste glumci da tačno pokažu emociju na primer tuge tako što će se setiti nekog tužnog događaja iz života. Na taj način glumac ponovo proživljava tu emociju. Tada se javljaju pokreti lica koje ne bi mogli izvesti da su se voljno trudili da pokažu emociju na licu.

Međutim odsustvo znaka prevare nije dokaz istinitosti. Kao što i prisustvo znaka prevare nije dokaz laži. Da bi se smanjile greške verovanja u laži, važno je da se ponašanje osobe koja je pod sumnjom dobro poznaje. Rizik obmane postoji tokom prvih susreta, dok se osobe još dobro ne poznaju i kada ne postoji osnova za poređenje niti prilike da se primete promene u ponašanju. Da bi se stvorio prostor za otkrivanje prevare tokom prvog susreta, osobi se može postaviti nekoliko pitanja koja nisu stresna da bi se videlo ponašanje i uporedilo sa ponašanjem prilikom postavljanja stresnih pitanja.

Sa druge strane, da bismo smanjili greške neverovanja u istinu, moramo znati da postoji iskrena osoba koja pokazuje emocionalno uzbuđenje i stres jer misli da joj se neće verovati, a ne zato što nešto laže. 

Kako otkriti laž? Kako su to radili Kinezi, mnogo godina pre naše ere? Osumnjičenom se usta napune pirinčanim brašnom, i ukoliko bi to brašno ostalo nepokvašeno nakon što ga osumnjičeni ispljune, smatralo se da laže (zbog umanjene salivacije). 

Danas su sve popularnije metode termalnog mapiranja (kontrola promene cirkulacije u krvnim sudovima lica i izmene temperature u predelima nosa i očiju), pupilometrija (izučavanje promena u veličini zenica), softveri za analizu glasa (praćenje promena u intonaciji i disanju).

Ti softveri su pre svega psihološki procenjivač stresa, analizator stresa u glasu, aparat za praćenje napetosti u glasu, ali kao što samo ime kaže, ove naprave otkrivaju stres, ali ne i laž. Tu je i poligraf. Međutim ni poligraf ne otkriva laž, već samo promene u aktivnostima autonomnog nervnog sistema tj. promene koje nastaju kao rezultat emocionalne uzbuđenosti (povećano znojenje, ubrzano disanje, lupanje srca).

Lažovi su odavno pobedili poligraf. Međutim daleko pouzdanije tehnike i metode otkrivanja laži i manipulacije ne dolaze od aparata već od nas odnosno kroz našu verbalnu i neverbalnu komunikaciju.

Otkrivanje laži kroz neverbalnu komunikaciju

Jasan znak laganja je samododirivanje. Laž generalno izaziva peckanje i svrab u facijalnom i vratnom delu i traži češanje i dodirivanje:

• dodirivanje lica rukom

• češkanje vrata

• pokrivanje usta rukom

• trljanje oka (time se izbegava pogled u osobu koja se laže)

• češanje po nosu (kada čovek laže cirkulacija je brža, krv navire u nos i nos se širi. To je tzv. „Pinokio efekat”. Pojačan dotok krvi naduvava nos i izaziva peckanje u njegovom vrhu. To znači da osoba laže, uznemirena je, uplašena i ljuta)

• Znaci autonomnog nervnog sistema (brzo disanje, lupanje srca, često gutanje, znojenje...), ruke u džepovima, sužavanje i širenje zenica, više treptaja, nakašljavanje, promena boje glasa, gledanje u stranu ili gledanje preko našeg ramena, rumenilo, vrpoljenje u stolici i menjanje naslona, besmisleno ponavljanje određene radnje (na primer, neprestano paljenje upaljača, uključivanje i isključivanje olovke, prebacivanje određenog predmeta sa jednog mesta na drugo)

Otkrivanje laži kroz verbalnu komunikaciju

Ako sumnjate da neko laže naterajte osobu da vam ispriča priču u detalje, a potom nakon određenog vremenskog perioda zatražite da vam ispriča ponovo. Budite sigurni da se neće setiti svih onih detalja koje vam je ispričala. Pitajte više puta isto pitanje i tražite nedoslednosti i kontradikcije u odgovorima.

Kada vidite da vas neko laže u određenoj temi, naterajte tu osobu da još više laže postavljajući joj što više pitanja vezano za tu temu kako biste učinili da joj bude neprijatno. 

Evo kako još možemo da otkrijemo laž kroz verbalnu komunikaciju:

• odugovlačenje u odgovoru (da bi se dobilo na vremenu kako bi se smislila laž)

• suviše jednostavni ili suviše detaljni odgovori

• nemogućnost da se situacija ili događaj ispriča od kraja prema početku (osoba koja laže može da opiše događaj i situaciju od početka do kraja, ali ako zatražimo da ispriča od kraja prema počeku, neće biti u stanju složiti događaj hronološki)

• Pozivanje na slabo pamćenje (na ovaj način osoba sebi stvara prostor za manevar, odnosno unapred stvara atmosferu da ako ispriča priču koja ne odgovara realnosti, on nije lažov već samo ima lošu memoriju i pamćenje)

• Osoba priznaje osećanja, ali laže o tome šta ih je prouzrokovalo 

• Priznavanje istine sa preuveličavanjem (na primer , kada devojka pita momka da li se video sa bivšom devojkom, a on odgovori da ne samo da se video nego se viđaju svaki dan)

• Potreba da se misli o svakoj reči pre nego što se izgovori (vaganje mogućnosti, traženje reči).

Zašto je ovo sve važno? Zato što svest o postojanju manipulacije i laži i njihovo prepoznavanje na vreme, predstavlja 80% zaštite od istih. Međutim, najbolja zaštita od laži i manipulacije je dobra procena, a daleko važnija od procene je pronicljivost. Zašto je pronicljivost važnija od procene? Pa zato što upravo pronicljivost prethodi dobroj proceni.

Pronicljivost je promišljenost, oštroumnost, razboritost, ispravno rasuđivanje i zapažanje. Postoje osobe koje i čuju i vide i pročitaju, ali ne shvataju. Pronicljive osobe shvate. Zato je pronicljivost spoznaja. A vrhunac te spoznaje je mudrost.

Pronicljivost je želeti sagledati situacije, pojave i ljude dublje i šire. Sa druge strane procena se odnosi na to da li je nešto korisno ili ne, istina ili laž, dobro ili loše, itd. A kako ćemo to zaključiti ako nismo pronicljivi? 

Na kraju je važno napomenuti da se gore navedene tehnike otkrivanja laži koriste u svrhu samoodbrane. Međutim, daleko važnije od samoodbrane je pitanje samoobmane? Šta ako lažemo sami sebe? Kako se zaštititi od sebe? U tom smislu, poslužiću se rečima Fransis Bejkona koji je rekao: “Budi iskren prema sebi kako ne bi bio lažan prema drugima”.