Snaga kamena - Gradimo znanjem, ne samo materijalom

Kao predsednik udruženja "Kamen Srbije", Đajić je decenijama posvećen istraživanju, eksploataciji i primeni prirodnog kamena u građevinarstvu i arhitekturi. Njegovo bogato iskustvo obuhvata rad na brojnim projektima, a stručnost i posvećenost kvalitetu čine ga nezaobilaznim sagovornikom kada je reč o ovoj oblasti.

Zoran Đajić je priznati stručnjak za prirodni kamen, sa preko četiri decenije iskustva u ovoj oblasti.

U stručnim krugovima stekao je nadimak “čovek od kamena”. Takođe je osnivač udruženja "Kamena kolonija“ i pokretač specijalizovanog sajma Stone Expo Srbija, centralnog mesta za prezentaciju novih tehnologija i trendova u industriji kamena.

Kroz ove inicijative, Đajić aktivno povezuje domaću privredu sa međunarodnim tokovima – od saradnje sa italijanskim i kineskim partnerima, do predstavljanja Srbije na čuvenom sajmu kamena Marmomacc u Veroni.

Časopis Industrija: Možete li nam ukratko objasniti značaj prirodnog kamena u građevinskoj industriji kroz istoriju i danas?

Zoran Đajić: Ja obično, kada razgovor krenem na tu temu, kao i ranije na nekim predavanjima, polazim od nekoliko primera. Znamo svi za Vinču, a kako smo sve saznali o Vinči, saznali smo zahvaljujući ostacima, zahvaljujući grnčariji koja je pronađena, a ona je bila od gline i kamena.

O Rimu, Grčkoj, Egiptu, isto smo saznali puno toga samo zahvaljujući kamenu. To su mozaici, stubovi, građevine, to su skulpture. Po meni, da nije bilo kamena, mi ne bi smo znali ni da smo postojali.

To je jako važno, zato što objekti od drveta, od slame, sve je to vremenom ili izgorelo ili je propalo. U kamenu je zapisana sva istorija vaseljene.

Ja sam hteo da upišem filozofiju, a geologija je prevagnula samo zahvaljujući predavanju mog profesora Nikole Pantića, akademika, koji nam je pričao koliko je važna geologija i zašto je ta nauka baza svih nauka.

Zemlja kao telo počelo je da se hladi otprilike pre 4,5 milijarde godina, a pre 3,5 milijarde godina se pojavio prvi život na Zemlji.

Ti tragovi prvog života su nađeni na Islandu. Nađene su stene, za koje je utvrđeno da su stare 3,5 milijarde godine, a u njima su nađeni ostaci života.

E sada, zašto je to važno, profesor nam je stalno pričao da kada spakujemo život na Zemlji u 24 sata, prvi život koji je nastao pre 3,5 miliardi godina nastao je u 0 sati, a čovek je nastao u 23 sata 59 minuta i 15 sekundi.

Znači, čovek na ovoj planeti živi tek 45 sekundi i sebi je dao za pravo, da on radi šta hoće, da može sve da uništava, da može da se bavi svakakim lošim stvarima po prirodu i po majku zemlju, kao što to rade razne korporacije.

Te korporacije ne razmišljajući o posledicama, rade sve zarad svog ličnog interesa, i ne razmišljajući o tome što su Indijanci davno napisali: Nije ovo moja zemlja, ovo sam ja pozajmio od mojih unuka.

Prema tome, ja svoju zemlju gledam kao zemlju koja je pozajmljena od mojih unuka, ali i od mojih praunuka, i ja ne dam da se mojim praunucima vrati nešto što je lošije od onoga što sam ja dobio kao pozajmicu.

Zato sam ja zavoleo geologiju i od 1978. godine se profesionalno bavim geologijom, a kamen mi je uža specijalnost.

Od 1986. godine sam počeo da se bavim profesionalno kamenom kao arhitektonsko-građevinskim materijalom.

Tada sam pronašao jednu lokaciju, gde sam ocenio da taj kamen može da bude dobar za arhitekturu i građevinarstvo.

Uradio sam elaborate, izvršio istraživanja, posle toga otvorio ležište, izvadio blokove, odnosio blokove u radionicu u Užicu, napravio ploče, ispolirao, i doneo u Sremsku ulicu u Beogradu, u jedan mali lokal, i ručno montirao taj isti kamen.

Tako da se ja arhitektorsko-građevinskim kamenom, kao materijalom u građevinarstvu, počev od geološkog istraživanja, preko eksploatacije, prerade i montaže kamena u enterijeru i eksterijeru pa do zaštite, konzervacije i restauracije kamena na objektima od kulturnog značaja bavim skoro četrdeset godina.

Te iste 1986. sam otišao u Italiju, posetio sajam u Veroni, zatim obišao kamenolome u Karari, video gde je Mikelanđelo vadio kamene blokove, gde je stvarao, i od tada sam zaražen kamenom. I kamenom se bavim i dan danas.

Časopis Industrija: Koje su glavne vrste kamena koje se koriste u građevinarstvu i koje su njihove osnovne karakteristike?

Zoran Đajić: Prvo, mali podsetnik iz geologije. Sve stene se dele u tri velike grupe: sedimente, magmatske i metamorfne stene.

Sedimente stene nastaju taloženjem u vodenim sredinama (krečnjaci, peščari, travertine, oniksi…), magmatske su one koje dolaze iz utrobe zemlje (graniti, bazalti, gabrovi, dijabazi…), a metamorfne su one stene koje nastaju procesom metamorfoze od neke magmatske ili sedimentne stene.

Pod metamorfozom se podrazumeva delovanje visoke temperature, pritiska, vodene pare i gasova.

Najpoznatije metamorfne stene su: kvarciti, mermeri, gnajsevi, škriljci i još mnogo drugih.

U arhitekturi i građevinarstvu koriste se apsolutno sve stene.

Kada pričamo o upotrebi kamena u arhitekturi i građevinarstvu prema primeni u visokogradnji, niskogradnji, putogradnji, železničkim kolosecima …, prema klasifikaciji kamen delimo na arhitektonsko-građevinski (AG) i tehnički građevinski kamen (TGK).

AG kamen se dobija eksploatacijom kamena u blokovima iz kamenoloma koji se kasnije prerađuju u table, ploče ili profilisane elemente za ugradnju u objektima, fasadama, trgovima, trotoarima, a TGK se na samim kamenolomima drobi u frakcije određene granulacije koje se kasnije koriste za izradu betona, asfaltbetona, izgradnju obaloutvrda, železničkih koloseka itd.

Ne postoji vrsta kamena koja nema primena u arhitekturi i građevinarstvu. Svaka vrsta kamena može da nađe primenu u određenim uslovima, a vodeći se pre svega standardima o kvalitetu kamena koji su propisani za tu konkretnu namenu.

Vrsta kamena koja se najviše koristi u građevinarstvu i koja se najviše koriste za razne potrebe, više od svih ostalih zajedno, je kalcijum karbonat.

Kalcijum karbonat (CaCO3), to su krečnjaci, mermeri, dolomiti, znači sve stene kalcijum karbonatnog sastava.

One imaju najveću primenu jer se upotrebljavaju u različitim industrijama.

U industriji lekova se upotrebljava kao baza svakog leka. Za industriju gume, ne možete gume da proizvedete bez kalcijum karbonata.

Za tehnološku industriju, ne može se topiti gvožđe bez kalcijum karbonata. Industrija papira je zasnovana na kalcijum karbonatu, kao što ni šećerane ne mogu da rade bez njega, industrija boje i lakova…

Ne postoji ni jedna grana industrije u kojoj se ne koristi.

To znači da je to kamen bez koga se ne može zamisliti život. A sa druge strane, sve naše kosti su od kalcijum karbonata.

Sve magmatske stene, one koje su došle iz utrobe zemlje, koje imaju kvarca, one se ne mogu koristiti za sve stvari koje sam nabrojao.

Zašto?

Jer mi kad meljemo te magmatske stene, kvarc se igličasto raspada. I recimo, poznata je priča, da u našim rudnicima, gde se ugalj vadio, u stenama koji su bile kvarcne, svi rudari koji su radili tamo, nisu doživeli 50 godina.

Dok se stene buše one iglice kvarca, ulaze u organizam i zabadaju se u alveole pluća, i ljudi umiru od silikoze pluća.

Dok mermer i krečnjak, kad se reže i brusi, on se raspada u kuglice i te kuglice se unose kroz vazduh i nema nikakvih problema.

Zato recimo, naši ljudi, kada rade u kamenorezačkim radnjama u kojima se obrađuje mermer ili krečnjak ne nose maske – mada je to preporučljivo bez obzira na vrstu kamena koji obrađujemo.

Znači, kad brusim mermer, ja ne nosim masku. Nemam problema, samo sam pun prašine, beo sam da tako kažem, i od toga mi ne može biti ništa.

Ali kad radiš sa granitom, tada morate da nosite ozbiljne maske i da se držite svih propisanih pravila.

Kao što sam rekao, u arhitekturi, se koriste sve vrste kamena.

One se seku, obrađaju, poliraju, dovode na formatizovane oblike, da bi se koristili za stepeništa, zidove, fasadu, i tako dalje.

U putogradnji, i u izradi podloge za železničke koloseke, tu postoji neki drugi kriterijum. Stena, da bi mogla da se koristi za putogradnju, pošto se ona drobi, mora da bude lom određenog oblika i kvaliteta (lomljeni agregat) i da poseduju propisane fizičko-mehaničke karakteristike koje se odnose na prionjivost asfalta za granulat, otpornost na habanje i udar, čvrstoća na pritisak...

To je važno jer se agregat koristi u asfaltima, betonu i drugim građevinskim materijalima gde mora da izdrži razna mehanička opterećenja.

U donje slojeve autoputa ugrađuju se mleveni krečnjaci, koji ne moraju da budu čisti, a za završne i habajuće slojeve, na asfaltnim autoputevima moraju se koristiti magmatske stene određenih karakteristika, najčešće dijabaz, jer diabazi su magmatske stene, čije je habanje jako malo.

A što se tiče pruga, sada smo radili prugu Beograd-Budimpešta recimo, za te pruge, gde su projektovane, brzine od 160 do 200 kilometara na sat, moraš da imaš, dubinu metar i po, napunjenu kamenom, pa preko toga idu šine, i to se obično koriste magmatske stene, ili daciti ili andeziti.

Kod nas su korišćeni andeziti iz Srbije (ekstruzivna / vulkanska) stena, srednjeg sastava, između bazalta i riolita, koja nastaje iz magme srednje kiselosti i obično sadrži minerale kao što su plagioklas, amfibol, piroksen, itd. gde je jako naravno bitno na koju granulaciju se izdrobi da bi mogla da se koristi u te svrhe.

Kada govorimo o popločavanju trgova, stanica, svuda gde je veliki pešački promet, potrebno je da se koristi kamen koji isto ima visok otpor na habanje. Tu recimo imam primer za loše projektovanje, a to je projektovanje Branislava Jovina, koji je projektovao ulicu Knez Mihajlova.

Kada je Jovin projektovao našu poznatu ulicu ja sam napisao da to nije dobro urađeno, jer je korišćen jablanički gabro, to je crna stena koja privlači svetlost i podiže temperaturu za par stepeni u gradu.

U velikim mestima se koriste svetle stene, a ne tamne.

A druga stvar, ovaj gabro nema kvarca i onda se on uglača vremenom i počne da se kliza. Dok su se u Nišu recimo koristili graniti koji se ne klizaju, jer je urađena njihova obrada, površinska antiklizna, i taj kvarc ne dozvoljava da se izliže i svetao je pa se manje zagreva tokom leta.

Časopis Industrija: Kako objašnjavate da su još Rimljani gradili puteve sa kamenim kockama, takozvane kaldrme, sa znanjem koje su imali, a da ti putevi i dalje stoje?

Zoran Đajić: Kada smo kod toga, Carigradski drum bio je glavna kopnena saobraćajnica koja je povezivala Dubrovnik sa Istanbulom (nekadašnjim Carigradom), prolazeći kroz ključne gradove Balkana.

Ovaj put je imao značajnu ulogu u trgovini, vojnim pohodima i kulturnim razmenama tokom srednjeg veka i osmanskog perioda.

Glavna trasa Carigradskog druma obuhvatala je sledeće gradove: Dubrovnik, Trebinje, Foča, Goražde, Višegrad, Novi Pazar, Niš, Sofija, Edirne, Istanbul. Ova trasa je pratila prirodne doline i rečne tokove, omogućavajući lakši prolaz kroz planinske predele.

Pored glavne trase, postojao je i drugi krak koji je povezivao Sarajevo sa Istanbulom. Carigradski drum je bio više od običnog puta, predstavljao je arteriju kroz koju su se širile ideje, kultura i religija. Ali da sada ne širimo temu.

Poenta je da su stari Rimljani pravili puteve gde su stabilni tereni, i to je geologija. Sa tim znanjem se gledalo kuda možeš da prođeš, gde nemaš klizište, loš teren i gde možeš da napraviš put.

Oni su imali znanja, kao što su u starom Egiptu imali znanje pre 5.000 godina da naprave piramide.

Gde je baza piramide granit, a odozgo su krečnjaci.

A zašto?

Najjača energija na planeti je energija kvarca, zato imamo na primer kvarcne satove.

Kada se pritisne kvarc, on krene da pravi veliko energetsko polje, i to je osnova piramide, a preko njega su u drevnom Egiptu postavili milione tona krečnjaka, a tim pritiskom miliona tona na kvarc se stvara ogromno energetsko polje. I u toj bazi piramide vlada potpuno druga energija, nego na vrhu iste.

Znači to su znanja, a ta znanja postoje od vajkada.

Dok se u privatne objekte, kao i u crkve, i u enterijere ne ugrađuju graniti. Ugrađuju se mermeri, krečnjaci, tj. kalcijum karbonat.

Časopis Industrija: Koje su trenutno najmodernije tehnike obrade kamena u građevinarstvu i kako one poboljšavaju njegovu funkcionalnost?

Zoran Đajić: Tu opet možemo da pričamo malo o istoriji i današnjem vremenu. Ranije su se blokovi vadili iz kamenoloma, iz planine. Bilo je nekoliko metoda vađenja kamena.

Dođeš i pronađeš neku stenu, mišljenja si da od tog kamena može da bude nešto, i onda dođeš po sunčanom vremenu i sipaš vodu, tj. pokvasi se taj deo stene, i sačeka se dok voda isparava sa površine.

Na mestu gde isparava voda ako ima vlažnih linija, znači da kamen ima pukotina i da to nije dobar kamen.

To su bile neke od prvih metoda. Recimo postoji jedna od metoda koju su naši stari koristili.

Kada se u kamenu vide mala udubljenja, nalik na činijice, gde se skuplja voda posle kiše, tu recimo životinje piju vodu, i to se zove vodopija. Naši stari kamenoresci su znali da tamo, gde su te vodopije, tu je “zdrav” kamen, jer nema vertikalnih pukutina. Znači nekada su po tome znali da je to dobar kamen,i njega su vadili i gradili kuće.

E, sada u to vreme, staro vreme, kamen se vadio, i onda se dletima, čekićima obrađivao.

Tada da bi izvadio kamen se kretalo sa klesanjem sa jedne strane, pa s druge strane, da bi ga malo udubio, pa staviš jedan klin, pa drugi, pa treći, da bi on mogao da pukne po određenoj liniju.

Ali, u to vreme su ljudi to znali, koji kamen može da pukne po liniji, i koji ne može.

Znanje se nasleđivalo. To nisu tada mogli nigde da pročitaju, ali se znalo šta treba uraditi i na koji način.

A to nas dovodi do toga, da je znanja večno, a glupost je ovozemaljska.

Druga varijanta vađenja kamena je bila da se dletima naprave rupe, zatim u te rupe staviš drveni klin, naspeš vode i ostaviš do sutra. Drvo nabrekne i pukne kamen.

Ja sam otvorio kamenolom 1987. godine, i pored mašina koje sam imao, radio sam ovu metodu o kojoj pričam, i učio studente kako se to radilo nekada.

Jedne zime, izbušio sam rupe u bloku, nasuo sam vode, i ostavio tri dana, pošto sam znao da će biti niske temperature i na taj način je mraz odvojio kamen. Postoje razne metode za odvajanje blokova.
Kada sam radio restauraciju malog stepeništa na Kalemegdanu, otvorio sam kamenolom u Ripnju koji nije radio godinama i izvadio taj originalni kamen.

Stepenište je izrađeno od kersantita, zelenkasto-sivog kamena magmatskog porekla koji se vadio isključivo iz Tešićevog majdana u Ripnju, na južnim padinama Avale.

Ovaj kamen je korišćen i za druge značajne beogradske objekte. Inače stepenište je izgrađeno 1903. godine po projektu Jelisavete Načić, prve žene arhitekte u Srbiji.

Danas se kameni blokovi vade i sve što smo pričali radi jedna mašina sa dijamantskom sajlom.

Znači, današnje moderno vađenje kamenih blokova je sa mašinom koja ima čeličnu sajlu na koju su u pravilnim razmacima navučene dijamantske perle (prstenovi), presvučene industrijskim dijamantima. Sajla se kreće brzinom od 15–30 m/s.

Hlađenje se vrši vodom (sprečava pregrevanje i nosi prašinu). Prvo se izbuše rupe na mestima gde će sajla prolaziti (najčešće horizontalno i vertikalno).

Rupa se može povezati pomoću vodilica ili razvoda sajle. Sajla se provlači kroz izbušene rupe i povezuje u zatvoren krug.

Postavlja se preko točkića (remenskih vodilica) koji usmeravaju sajlu. Mašina pokreće sajlu, koja seče stenu pomoću dijamanata trenjem. Sečenje je precizno, ravno i ne izaziva mikropukotine, što je ključno za kvalitet blokova.

Kada se vertikalni i horizontalni rezovi završe, blok se odvaja mehanički (pomoću dizalica, klinova, vazdušnih jastuka itd.). Blok se zatim izvlači i transportuje do objekata gde se vrši njegova prerada.

Znači, ono za šta je nekada trebalo mesec dana, to se danas završava za dva ipo sata.

Sa druge strane, nekada se vadio blok od kubik ili dva, danas se vade blokovi od 150 kubika. Kada se napravi taj zasek, tu ostane nekih 4-5 milimetara rupe, unutra se ubaci limeni jastuk, a gore postoji ventil, sa njime se pušta vazduh unutra, taj

limeni jastuk se naduva, i odvali blok iz stene od 150 do 200 kubika.

Tako da metode eksploatacije su sve savremenije. Već odavno, recimo u Karari i u Pazinu koristi se savremene metode eksploatacije, uključujući površinsku i podzemnu eksploataciju.

E, sada, kada su se nekada vadili blokovi, onda su se oni klesali, i ravnali raznim grubim alatima da bi se došlo do površine koja se posle brusevima i sitnim alatima dovodi do politure.

Danas se sve to radi kompjuterizovanim CNC mašinama za rezanje u 5 osa kao i 3D skenerima.

Skener ima program za snimanje modela u 3D tehnici, snimak se potom prebaci na kompjuter koji upravlja CNC mašinom i od postavljenog komada stene ispod mašine, kao finalno proizvod dobijamo planirane elemente u dve ili tri dimenzije sa milimetarskom preciznošću.

Danas smo u prilici da, za razliku od onda kada je Mikelanđelo mesecima ručno klesao kamen da bi stvorio savršenu skulpturu, zahvaljujući novim tehnologijama mašinske obrade kamena, da za kratko vreme proizvedete bilo koju skulpturu u bilo kom kamenu.

Mikelanđelo je govorio: U kamenu već postoji ono što sam video, samo trebam da znam šta da skinem sa njega da bi došao do toga. Ako skineš nešto pogrešno, taj kamen se baca, nema tu skulpture.

Danas ceo proces počinje u računaru – koristi se CAD (Computer-Aided Design) softver za crtanje željenog oblika. Taj model se zatim obrađuje u CAM (Computer-Aided Manufacturing) softveru koji pravi G-kod – niz komandi koje mašina koristi za izvođenje pokreta.

Kamen (mermer, granit, krečnjak...) se postavlja na radnu platformu. Fiksira se mehanički ili vakuumskim sistemom da se ne bi pomerao tokom rada.

CNC mašina ima glavu sa više alata koji se automatski menjaju u zavisnosti od faze rada: Koriste se dijamantski alati za grubo uklanjanje materijala. Može se seći, gravirati, praviti udubljenja, reljefi, rupe, profilisane ivice…Fino oblikovanje se radi sa manjim alatima sa finijim zrnima za doterivanje detalja, zaobljenja, gravuru teksta itd.

Obično se završava tako što se uradi 95% na mašini, a onda da bi mašina polirala, treba jako puno vremena, i jako je skupo.

Poliranje se postiže u više faza, korišćenjem različitih diskova sa dijamantskim pastama ili abrazivima, od grubih ka finim:

Prvo se koristi grubi abraziv da se ujednači površina. Slede sve finiji diskovi (granulacije npr. 100 → 400 → 800 → 1500 → 3000). Na kraju se koristi pasta za sjaj ili specijalna glazura ako se traži visoki sjaj.

Znači, ono što su klesari radili, 4-5 meseci, skidanje materijala, da bi posle od toga napravio skulpturu, kao što je Meštrović to radio za Pobednika na Kalemegdanu, to mašina sada radi za neverovatno manje vremena.

Ja sam recimo radio spomenik Despotu Stefanu Lazareviću i kralju Dragutinu, od mermera koji sam uvezao iz Rumunije.

Blok je bio 3,5 metra visok i metar sa metar i dvadeset. Vajar Velimir Karaveljić je napravio model u gipsu, a ja sam to skenirao.

U radionici su puštene mašine u rad i te skulpture su postavljene, 3,5 metra visoke. Ispred crkve u Arilju je kralj Dragutin, a u centru Mladenovca je postavljen despot Stefan Lazarević.

Mašine su sve uradile, posle je samo ručno dorađeno i ispolirano.

Ušteda vremena je neverovatna, ušteda vremena i novca. Otprilike 10.000 do 12.000 evra košta ta mašinska obrada, za tu jednu skulpturu. A sada zamislite koliko bi trebalo klesarima za taj posao vremena, pričamo o mesecima i mesecima.

To nas sada dovodi do toga da tek sada shvatimo veličinu radova i neverovatno divljenje kada odemo u Rim, Grčku, Egipat i vidimo sve one drevne građevine.

U Grčkoj na plaži Ajliki još uvek postoje stubovi, po 15 metara visoki, koji nisu odneti, zato što su ih klesali u steni i kada su došli do 70% urađenog posla, stub je pukao i ostao je tu.

Mislim da nismo ni svesni koliko je to vremena, predanosti, kreativnosti, umeća iziskivalo.

Imamo te stubove koje su pre hiljade godina klesali na licu mesta i onda ih nosili na udaljene lokacije, a danas imamo problem kada se pokvari kamion, pa ne možeš da ga pomeriš, a drevne civilizacije su tada nosili stubove od hiljadu tona i ugrađivali ih u objekte.

To je jednostavno neverovatno.

Pre nego smo krenuli sa pitanjima, razgovarali smo o Rimu i spomenuo si svoje oduševljenje i divljenje koje imaš prema krovu Partenona.

Pitao si me, pored objašnjenja koje si čitao, kako su taj krov postavili? Međutim, kao što rekoh za to, mogu reći i za poduhvate o kojima smo pričali upravo, ja imam godina, ali nisam toliko star da bi se sećao kako su to uspeli da urade.

To su neverovatni građevinski poduhvati.

U Egiptu, tačnije u Asuanu, mesto kamenoloma gde su vađeni graniti. Bio sam na mestu gde obelisk nije završen. Oni su bili klesani isto na licu mesta. Tamo postoji jedan obelisk od 20 metara dužine koji je isklesan komplet, ali je ostavljen zato što se po sredini pojavila pukotina.

E sada, on je isklesan komplet, gornja strana je i ispolirana, ali urađena je i donja strana. Nisu oni radili kao rimljani koji su vadili blokove pa nosili na gradilišta, Egipćani su to radili na licu mesta, obelisk od 150 tona.

Još nešto, apropo poliranja, to je, recimo, isto bitno, jer ti kamen kad završiš trebaš da ga poliraš. Ne postoji bolji način da dobiješ bolju polituru nego...ručno. Ali treba naravno puno puno vremena.

Ne postoji i dalje nijedna mašina koja to može da uradi tako.

Objašnjenje je donekle i da znojne žlezde utiču na ručno poliranje kamena, ne direktno, ali posredno da.

Ono što je isto interesantno, na tim mestima gde se ručno poliralo je poroznost nula. Pod mikroskopom kada se snima ne postoji pora. A svaki kamen ima poroznost. Na tim delovima, gde se godinama rukom polira (rukohvati ili pojedini delovi ograde stepeništa od mermera), to je kao da je plastificirano.

Časopis Industrija: Spomenuli smo kroz razgovor 3D štampu, da li se ona koristi kada govorimo o kamenu?

Zoran Đajić: 3D štampa u klasičnoj industriji kamena još uvek nije široko primenjena za obradu prirodnog kamena (kao što su mermer, granit, krečnjak). Nove tehnologije omogućavaju štampanje sa mešavinama praha kamena + veziva, koje se ponašaju kao kamen.

Ovo se koristi za fasadne elemente, zamenu oštećenih delova spomenika, enterijerske obloge. Na primer, štampa se sa mramornim prahom + epoksidnom smolom. 3D štampa je nadogradnja na osnovu kompjuterskog zapisa.

Ja imam katalog od 3000 i nešto vrsta kamena koji se koriste u arhitekturi, ne postoji dva ista kamena.

Ako je ovo blok od kamena koji je recimo pet kubika kad ga ovde zasečem imam jednu priču, kad ga zasečem na drugom mestu imam drugu priču, ni jedan presek nije isti.

Da bi nastala dva metra kamena trebalo je dva miliona godina. Šta se sve desilo u tom vremenskom razdoblju, sve je tu zapisano, sve je memorisano.

Časopis Industrija: Kako se kamen kombinuje sa drugim materijalima, poput stakla i metala, i kakve inovacije to donosi u dizajnu i funkcionalnosti građevina?

Zoran Đajić: Danas ne možeš da zamisliš fasadu bez kombinacije aluminijuma, prohroma i kamena.

Ranije su se fasade radile tako da svaka ploča koja je okačena na fasadu je pre toga zabušena i pocinkovana žicom vezana za podlogu. Ništa nije rađeno ranije bez kačenja.

Danas se fasade rade tako što se zgrada ozida, zatim se na zgradu stavi potkonstrukcija, od prohroma ili aluminijuma. I na tu potkonstrukciju se kače ploče.

Za svaki kamen postoji termički koeficijent širenja, dok je koeficijent savitljivosti kamena dovoljan da ne pukne.

Međutim tu je i termički koeficijent, kamen se na temperaturama širi 0,1-0,2 milimetra. Što znači da kamene ploče, kada se postavljaju na fasadu, za toliko moraju biti odaljene jedna od druge da ne bi došlo do krzanja, a vremenom i do krivljenja.

Kada je kamen u pitanju o svemu mora da se vodi računa, o materijalima, o zakonima fizike, hemije, o atmosferskim prilikama, o habanju…

Časopis Industrija: Koliko je eksploatacija kamena održiva i koje mere se preduzimaju?

Zoran Đajić: 1950-ih godina, moj profesor Ilić, je napravio jednu kartu Srbije, gde je obeleženo 250 lokacija na kojima se vadio kamen koji će se koristiti za arhitekturu i građevinarstvo.

Recimo Kralj Petar je otvorio Venčac da bi napravio svoj hram na Oplenicu. On je otvorio rudnik samo zbog toga.

O tome kako se mi odnosimo prema kamenu, kao država, i kako to sve izgleda kod nas, gledajući tu kartu iz 50-tih godina, imali smo 250 lokacija na kojima se u Srbiji vadio kamen koji se koristio za arhitekturu, građevinarstvo, umetničke skulpture itd.

Mi danas u Srbiji imamo, u zapadnoj Srbiji, Užički region, pet ležišta koje se eksploatišu, u Istočnoj Srbiji imamo ja mislim dva, u Aranđelovcu imamo tri ili četiri, kod Novog Pazara, ima još par ležišta, sva ukupno, nemamo ni 20.

Jedna od najjačih zemalja u svetu po pitanju eksploatacije arhitektonskog kamena je Hrvatska. Oni imaju jedan mali uski region, ali su stalno povećavali broj ležišta. Na Braču je recimo najstarija klesarska škola na svetu.

Samo na tom ostrvu postoje dvadeset i nešto kamenoloma koji rade od rimskog perioda.

U BiH se isto stalno povećava broj kamenoloma, u Makedoniji isto ide uzlaznom putanjom, jedino kod nas, u Srbiji to nije slučaj i broj se smanjuje.

Radio sam u Bugarskoj nekoliko godina na istraživanju mermera, u Makedoniji sam radio pet godina. Sve te države ulažu u razvoj jedne industrije koja ne može da propadne.

Karara traje već 3000 godina. A primer za to kako treba raditi, kad je kamen u pitanju je Kina.

Od 1986. godine učestvujem na svim sajmovima koji su vezani za kamen, i u to vreme Kina i Indija uopšte nisu bile upisane na karti sveta kao države koje se bave kamenom.

Kina je tada počela da šalje svoje inženjere po svetu da posmatraju kako vodeće države u ovoj industriji rade sa kamenom, i jedno su naravno shvatili, da je Italija najveća industrija kamena na svetu.

Kina zatim kao država donosi strategiju razvoja njihove kamenarske industrije.

Država svakome ko hoće da se u njihovoj zemlji bavi kamenom kupuje blokove mermera po celom svetu, po bilo kojoj ceni.

Zatim daje svojim preduzetnicima da oni to obrade, i da vrate na svetsko tržište po manjoj ceni nego što to prodaju zemlje koje su vodeće u ovoj industriji. Danas je Kina najveći izvoznik kamena na svetu.

Kina je sada jedan od najvećih proizvođača, i vlasnik najvećih rudnika kamena na svetu.

Kina, Indija i Brazil su najveći proizvođači arhitektonsko građevinskog kamena.

Ako pričamo o Brazilu on je na poziciji na kojoj jeste u industriji kamena zato što ga je Italija razvila. Italija je najveći vlasnik kamenoloma u ovoj zemlji.

Dok su u Kini i Indiji najveći vlasnici kamenoloma država i privatnici koji su državljani ovih zemalja.

Da bi shvatili kolike su razlike nekada i sada, primer je da je 1986. godine, prerađeni kamen, recimo gabro Impala, a to je jedan od najpoznatijih vrsta kamena na svetu, i široko se koristio u arhitekturi i građevinarstvu i za izradu nadgrobnih spomenika, tada je imao cenu 16.000 maraka po kubiku.

Pričam ovo zato što i danas imam te fakture, a danas mu je cena 2.000 evra po kubiku.

Industrija kamena u Srbiji može da se pokrene, naravno, i smatram da je to izuzetno perspektivna grana.

Posle pet godina od ulaganja u kamenolom, narednih 500 godina možete realno imati samo dobit. Ne postoje gubici. Teoretski je nemoguće.

Nemoguće je ni prašina da se ne proda iz kamenoloma, kada je krečnjak u pitanju.

Kamen je industrija broj jedan na svetu.

Kao vrsni poznavalac prirodnog kamena, Đajić je dao nemerljiv doprinos građevinskoj industriji kroz promociju kvalitetne upotrebe lokalnih materijala i očuvanje graditeljskog nasleđa.

Na kraju razgovora, Zoran Đajić ostavlja snažnu poruku o važnosti znanja, etike i posvećenosti kvalitetu u građevinarstvu.

Kroz svoj životni vek posvećen kamenu, pokazao je kako se odgovornim pristupom mogu spojiti nasleđe i inovacija na dobrobit struke.

Njegova karijera najbolje se opisuje rečima struka, odgovornost, poštenje, integritet – atributima koji se s pravom vezuju uz njegovo ime

Zahvaljujemo se gospodinu Zoranu Đajiću na vremenu koje je izdvojio za ovaj razgovor i na uvidima koje je podelio sa nama.

Njegova posvećenost struci i neumorna borba za kvalitet i sigurnost u građevinarstvu predstavljaju inspiraciju svima koji se bave ovom oblasti.

Nadamo se da će njegovo iskustvo i dalje doprinositi unapređenju standarda i praksi u industriji kamena.