Računarska moć kao novi suverenitet: zašto države bez AI infrastrukture gube nezavisnost

Veštačka inteligencija postaje nova nafta, a GPU-ovi njene pumpe. Po prvi put živimo u svetu u kome se suverenitet države ne meri samo teritorijom, vojskom i rezervama, već i time da li država ima pristup računarskoj snazi.

Istraživači sa Oksforda pokazali su da je čak 90% specijalizovanih data-centara za veštačku inteligenciju koncentrisano u SAD i Kini, ukupno 126 čvorišta. Evropa ih ima svega šest. U Africi i Južnoj Americi gotovo da ne postoje.

Oko 150 zemalja uopšte ne poseduje ovakvu infrastrukturu.

Sjedinjene Američke Države već ograničavaju izvoz najmoćnijih GPU čipova, pretvarajući isporuku „hardvera“ u instrument politike kontrole izvoza. Za države koje teže strateškoj autonomiji i nesvrstanosti, ovo nije apstraktna filozofska dilema, već pitanje opstanka u novoj ekonomiji: onaj ko kontroliše inteligenciju budućnosti, kontroliše i budućnost samu.

Svet se više ne deli primarno po ideologiji, već po pristupu računarskoj snazi. Saveznici velikih sila, integrisani u njihove političke i vojne blokove, dobijaju ubrzan pristup čipovima, klaud infrastrukturi i naprednim modelima — često pod posebnim uslovima. Neutralne države, čak i kada imaju isti finansijski potencijal i ambicije, guraju se na kraj reda. Zemlja može formalno proglasiti političku nezavisnost, ali njen tehnološki pravac se tada ne određuje u sopstvenoj prestonici, već negde drugde.

Paradoks nezavisnosti: kako neutralnost postaje rizik

Paradoks savremenog suvereniteta je očigledan: što nezavisniju spoljnu politiku država vodi, to postaje zavisnija kada je reč o ključnom resursu 21. veka, računarskoj snazi. Nesvrstanost, koja je nekada otvarala prostor za manevrisanje, danas počinje da deluje kao ograničenje. Ako pravo na razvoj sopstvene AI infrastrukture zavisi od spoljnih dozvola, tada suverenitet postaje uslovan.

Ovu logiku otvoreno potvrđuje i izvršni direktor kompanije Nvidia, Džensen Hvang, jedan od glavnih dobitnika globalne AI trke. Njegova poruka je jasna: svakoj državi je potrebna suverena veštačka inteligencija. „Ona kodifikuje vašu kulturu, društvenu inteligenciju, zdrav razum i istoriju — vi morate posedovati sopstvene podatke“, ističe Hvang.

Srbija između potencijala i neizvesnosti

Ovaj paradoks je naročito vidljiv u slučaju Srbije. Istorijski, zemlja je imala važnu ulogu u Pokretu nesvrstanih, zadržavajući sposobnost da istovremeno komunicira i sarađuje sa više centara moći. Danas Srbija ima snažan IT sektor i aktivne zajednice oko startapa i veštačke inteligencije, od lokalnih čvorišta do univerzitetskih programa.

Nedavno je pokrenut državni fond Katalitik za AI startape. Izvoz IT usluga porastao je rekordnih 20% tokom 2024. godine, dok je 41% domaćih startapa fokusirano na veštačku inteligenciju. Srbija predsedava Globalnim partnerstvom za veštačku inteligenciju, a istovremeno ostaje izvan čvrstih geopolitičkih blokova.

Upravo zato je pristup ključnoj AI infrastrukturi, po definiciji, manje predvidiv. Fleksibilna neutralnost koja je godinama predstavljala prednost, danas se sve više pretvara u tehnološki rizik.

Decentralizacija kao izlaz: prilika za nova pravila

U tom kontekstu pojavljuje se alternativa centralizovanim klaud sistemima: decentralizovane mreže računarske snage. U njima resursi ne pripadaju državi ili pojedinačnim korporacijama, već samim učesnicima mreže. Hiljade distribuiranih mašina mogu se povezati u jedinstveni resurs dostupan putem otvorenog protokola.

Pravo na korišćenje te snage ne zavisi od političke bliskosti, već od doprinosa mreži — koliko resursa unosite i pod kojim uslovima ste spremni da ih ponudite.

Gonka.ai se gradi upravo po toj logici: GPU resursi rasuti širom sveta okupljaju se u nezavisnu AI infrastrukturu bez centralne tačke koja može biti isključena ili stavljena pod politički pritisak. Slične ideje razvijaju i drugi projekti. Akash eksperimentiše sa decentralizovanim opštim klaudom, dok Bittensor gradi mrežu u kojoj su nagrade vezane za doprinos AI modelima i njihov kvalitet.

Pristupi se razlikuju, mehanizmi su različiti, ali je trend jasan: računarska snaga se izmešta iz data-centara velikih sila u distribuirane mreže, gde pravila određuju protokoli, a ne geopolitika.

Važno je biti realan: decentralizovani AI još nije magično rešenje. Tehnologije su mlade, postoje izazovi u vezi sa upotrebljivošću, regulativom i korisničkim iskustvom. Ipak, već sada nude ono što klasični klaud ne može — otporniji pristup računarskoj snazi, manje zavisan od političkih odluka.

Univerziteti, kompanije i javne ustanove mogu da treniraju modele, razvijaju sisteme i pokreću lokalne servise na infrastrukturi koja nije vezana ni za jednu državu ni za jednog regulatora. Konkurencija između centralizovanih i decentralizovanih igrača, naročito u ranim fazama ovih mreža, može dodatno sniziti cenu računarske snage — ključnu stavku za države sa ograničenim AI budžetima.

Prilika za Srbiju

Za Srbiju ovo nije marketinški slogan, već konkretna razvojna šansa. Zemlja je već pokazala da može delovati kao most između Istoka i Zapada, u politici i u biznisu. Isti princip može se primeniti i na računarsku infrastrukturu.

Srbija može postati čvorište računarske neutralnosti: jurisdikcija u kojoj decentralizovani AI projekti mogu legalno da testiraju infrastrukturu, pokreću čvorove, grade data-centre i sarađuju sa lokalnim timovima. Za to je potrebno nekoliko razumnih koraka: regulatorni okvir ili sandboks za decentralizovane mreže, podrška pilot-projektima u saradnji sa univerzitetima i tehnološkim zajednicama, kao i infrastrukturni podsticaji za operatore data-centara spremne da rade sa ovakvim protokolima.

Dobit je višestruka. Univerziteti dobijaju novi izvor računarske snage za istraživanje. Startapi dobijaju mogućnost da razvijaju AI proizvode bez borbe za ograničene klaud resurse velikih provajdera. Država jača digitalni suverenitet koji dopunjuje, a ne zamenjuje, odnose sa EU, SAD, Kinom i drugim partnerima. Globalni AI timovi dobijaju jurisdikciju u kojoj se ne oslanjaju na političke dogovore, već na transparentna i predvidiva pravila.

Moderni suverenitet

U 21. veku država je suverena samo onoliko koliko kontroliše pristup računarskoj snazi. Možete imati vojsku, Ustav i sopstvenu valutu, ali bez pristupa AI infrastrukturi autonomija ostaje na papiru. Decentralizovane mreže ne ukidaju geopolitiku — one stvaraju paralelni sloj infrastrukture, kojem se pristupa putem protokola, a ne političkog sporazuma.

Nalazimo se na tački razdvajanja. Ili će računarska snaga postati nova forma digitalne zavisnosti, gde se pristup veštačkoj inteligenciji deli po spiskovima i kvotama, a zemlje van blokova žive u stalnoj neizvesnosti. Ili će postati instrument slobode — distribuirana infrastruktura u kojoj se vrednuje doprinos, a ne pasoš.

Zemlje koje rano izaberu ovaj drugi put i počnu da eksperimentišu sa decentralizovanom veštačkom inteligencijom steći će nesrazmernu prednost, u nauci, ekonomiji i politici.

Izvor: Forbes