Černobilj – Energija katastrofe

Jedan od razloga za ovaj vremeplov je energetika. Drugi razlog za vremeplov o Černobilju je i televizijska serija o ovoj katastrofi i strahotama koje su se tamo odigrale pre 33 godine. Nisam gledao seriju, ali sam video izraze lica ljudi koji su govorili o njoj. Šok u najmanju ruku. To potvrđuje da smo zaboravili šta stvaranje energije na ovaj način može doneti. Trebamo da budemo svesni koliko nam energija znači, a opet uz ljudsku nemarnost ona može da bude i gospodarica katastrofe za čovečanstvo. 

Koliko daleko je ljudski rod spreman da ode zbog izvora energije, zaobilazeći prirodu, pored nesreće u Černobilju pokazuju i ostale katastrofe koje su se desile od kada su prvi nuklearni reaktori izgrađeni 1954. godine. Po podacima, od tada se desilo skoro 100 nesreća na nuklearnim elektranama. Iako se svuda navodi da se radi o “malim” incidentima, niko ne precizira šta je to tačno mali incident na ovakvim postrojenjima. Sa druge strane, Černobilj nikako nije bio “mala” katastrofa. Da nije bilo ljudi koji su žrtvovali svoje živote, Černobilj je mogao biti katastrofa razmera koje ne možemo ni da zamislimo. 

Jedno je sigurno, jako brzo zaboravljamo šta se dogodilo i šta sve može biti pogubno za način života koji vodimo i za naša pokolenja. Posledice ovakvih stravičnih grešaka nisu trenutne, već dugoročne i posledice mogu trajati stotinama, pa i hiljadama godina.

Takozvana Černobiljska katastrofa, nuklearna nesreća, dogodila se 26. aprila 1986. godine u nukleranoj elektrani Lenjin u blizini grada Pripjat u Ukrajini, tadašnjem SSSR-u. Smatra se najvećom ekološkom katastrofom u istoriji nuklearne energije. Elektrana se sastojala od 4 reaktora tipa RBMK-1000. 

Prva eksplozija na četvrtom reaktoru je prouzrokovala dalje eksplozije koje su bile praćene oslobađanjem velike količine radioaktivnog otpada u atmosferu. Radioaktivni oblaci prekrili su gotovo celu Evropu. Iz oblasti je evakuisano preko 100.000 stanovnika. Pripjat je danas napušten i nalazi se u centru zabranjene zone.

Izgradnja reaktora broj 1 je započeta 1970. godine. Počeo je sa radom 1977. godine, a zatim su usledili i reaktor broj 2 (1978), broj 3 (1981) i broj 4 (1983). Još dva bloka, reaktor broj 5 i 6, bili su pod izgradnjom u vreme nesreće.
Do nesreće u elektrani je došlo usled testa na reaktoru. Testom je trebalo da se utvrdi da li električni generator, u slučaju da se turbogenerator ugasi, može u narednih 40-50 sekundi da obezbedi dovoljno električne energije za sistem hlađenja reaktora dok se ne uključe dizel-agregati, u slučaju da dođe do prekida spoljnog napajanja električnom energijom. 

RBMK reaktori, kao što su oni u Černobilju, su koristili vodu kao rashladno sredstvo. RBMK (na ruskom - Реактор Большой Мощности Канальный) je skraćenica za ruski tip reaktora što u prevodu znači “nuklearni reaktor sa visokom snagom kanalnog tipa“. Ova vrsta reaktora spada u klasu reaktora koja je moderovana grafitom, a izgradnja ovih reaktora je postojala samo u Sovjetskom Savezu. Za ovaj tip reaktora karakteristično je da može da koristi prirodni uranijum, s obzirom da je hlađen vodom i moderovan grafitom. Nažalost, konfiguracija ovih reaktora se pokazala kao veoma nestabilna i nesigurna.

Da bi se prevazišao prekid u napajanju od oko jednog minuta, što je ocenjeno kao neprihvatljiv bezbedonosni rizik, pretpostavljeno je da bi rotaciona energija dobijena od parne turbine (koja bi se i dalje obrtala zbog zaostalog pritiska pare) mogla iskoristiti da se proizvede potrebna električna energija. Analize su pokazale da bi ovaj zaostali momenat i pritisak pare mogli biti dovoljni da se pokreću rashladne pumpe oko 45 sekundi i tako premoste prazninu između trenutka prekida spoljašnjeg napajanja i trenutka dostizanja pune snage rezervnih agregata.

Ovu mogućnost je trebalo eksperimentalno potvrditi, a prethodni testovi su se okončali neuspešno. Turbogenerator se suviše brzo gasio i prekidao sa radom, a samim tim nije obezbeđivao dovoljno energije za vodene pumpe sistema za hlađenje. Treba napomenuti da po podacima koji su dostupni, test koji je trebalo da se sprovede nije imao odobrenje od organa koji su bili odgovorni za nuklearnu bezbednost reaktora u SSSR-u.
Postoje dve zvanične verzije o uzrocima katastrofe. Po prvoj, objavljenoj tokom avgusta 1986. godine, uzrok nesreće je isključivo greška operatera, po drugoj, objavljenoj 1991. godine, uzrok su greške u dizajnu samog reaktora, tačnije u vertikalnim šipkama koje kontrolišu rad reaktora.

Među faktorima koji su doprineli nesreći je svakako i neadekvatno obučeno osoblje. Podaci koji se mogu pronaći, govore da je direktor V. R. Brjukov pre transfera u černobiljsku nuklearnu elektranu radio u termoelektrani na ugalj. Glavni inženjer Fomin je takođe imao iskustva samo na konvencionalnim elektranama. Djatlov, zamenik glavnog inženjera, je imao iskustva, ali na nuklearnim reaktorima u podmornicama.
Djatlov je posle nesreće isticao da su u uputstvima za rukovanje, dizajneri reaktora “namerno“ propustili da napomenu da su reaktori nestabilni na pojedinim opsezima snage, pre svega pri nižim. Pri nižoj snazi, u reaktoru se povećava koncentracija fisionih produkta, gde najznačajniju ulogu ima ksenon. Njegova koncentracija se veoma brzo povećava i reaktor se teško kontroliše. Operateri takođe nisu bili svesni mane ili bolje rečeno osobine kontrolnih šipki. Deo kontrolnih šipki koji prvi ulazi u reaktor je bio napravljen od grafita što dovodi do povećanja intenziteta nuklearne fisije u jezgru reaktora tj. povećava reaktivnost u zoni reaktora. Usled ovakvog dizajna, spuštanje kontrolnih šipki u reaktor dovodilo je do kratkog povećanja reaktivnosti u reaktoru pre željenog sniženja.

Eksplozija se desila na četvrtom reaktoru nuklearne elektrane “Lenjin“. Glavni uzrok nesreće je pre svega nedovoljno ispitana tehnologija ovog tipa reaktora i njegova nestabilnost pri niskoj snazi, ali ne treba zanemariti po mnogima i ljudski faktor, loše upravljanje i nedovoljno iskustvo operatera reaktora.

Prilikom spuštanja kontrolnih šipki od olova u RBMK reaktor, koji treba da snize nastanak neutrona i postepeno zaustave lančanu reakciju, dolazi do povećanja reaktivnosti u reaktoru, što je naravno obrnuto od glavne funkcije tih šipki. Ova osobina reaktora je bila poznata, ali verovatno nedovoljno istražena i objašnjena u to vreme. Ujedno, ta osobina će i dovesti do povećanja reaktivnosti reaktora što je rezultovalo snažnom eksplozijom.
Kada je test počeo, operateri su krenuli sa snižavanjem snage reaktora. Reaktor je na snazi od 200 megavati bilo veoma teško kontrolisati i stoga su operateri izvadili veliki broj šipki za regulaciju (u reaktoru je ostalo samo 6 do 8 šipki što je bilo protiv pravila i propisa).

Operateri su se potpuno oslonili na dugme za automatsko gašenja reaktora u slučaju nesreće, ali kako su parametri u reaktoru bili nedopustivo visoki, ovaj sistem nije bio u mogućnosti da zaustavi rad.
Eksplozija se desila između 1 i 2 časa po ponoći. Građani Pripjata nisu bili obavešteni o katastrofi koja se desila. Stanovnici ovog grada normalno su obavljali svoje poslove, a evakuacija je započeta tek sutradan oko dva časa popodne. Zaista deluje da niko ni u nuklearnoj elektrani nije bio svestan tragedije koja se desila. 

Beleže se pre evakuacije javljanja građana za medicinsku pomoć usled velikih glavobolja, napada kašlja, ukusa metala u ustima, povraćanja…Postavlja se pitanje koliko je ljudi moglo biti spašeno da su upozorenje, reakcija i evakuacija bili brži. Po mnogim internet portalima po emitovanju serije o ovoj tragediji su se pojavili tekstovi koji govore o negodovanju ruskih zvaničnika o prikazu događaja u Černobilju, kao i priče o umešanosti CIA. Tadašnji predsednik SSSR-a, Gorbačov, je nekoliko puta izjavio da svetu ovaj događaj nije predstavio kao katastrofu, zato što ni njemu nije bila rečena priča o pravoj situaciji u Černobilju. 

Sve to se čini nebitnim u odnosu na nesreću stanovnika Pripjata, kao i ljudi koji su sa minimalnom zaštitnom opremom došli da gase požar u ovoj nuklearnoj elektrani odmah nakon eksplozije, nesvesni da su sebi zapečatili sudbinu radeći svoj posao.
Dim iz uništenog reaktora, koji je sadržao čestice nuklearnog goriva i produkte nuklearne fisije nastavio je da kulja danima, dok požar konačno nije ugašen, a nova eksplozija sprečena. Oblak s radioaktivnim česticama proširio se ne samo Ukrajinom i Sovjetskim Savezom nego i velikim delom Evrope. Tek kad je ujutru 28. aprila Švedska detektovala povišenu radijaciju i deci zabranila da izlaze napolje, a američki satelit registrovao eksploziju, svet je saznao da se u SSSR-u dogodila strašna nuklearna nesreća. 

Podaci govore da je ova nesreća, ako se poredi sa bombom koja je bačena na Hirošimu 1945. godine, bila prava katastrofa. Količina radioaktivne prašine koju je izazvala eksplozija reaktora bila je 400 puta veća nego što je izazvala bomba bačena na Hirošimu. Posledice izlaganju takve radioaktivnosti za ljudski organizam su neopisive. 

Uzrok rušenja bloka elektrane je pre svega bila parna eksplozija koja je nastala nakon neuspelog testa. Parna eksplozija je posledica brzog pregrevanja uranijumovih poluga, koje više nisu mogle na adekvatan način da se hlade vodom. Prilikom pregrevanja ovih poluga došlo je do pregrevanja vode koja je služila za njihovo hlađenje. Došlo je do naglog porasta pritiska u bloku i ubrzo ni debeli zidovi od armiranog betona nisu mogli da izdrže pritisak, što je dovelo do eksplozije i rušenja tog bloka elektrane. Iznad gorivnih elemenata se nalazio poklopac težak 2.000 tona koji takođe nije uspeo da spase okolinu od radioaktivnih elemenata ispuštenih u toku nesreće.

Jedan od heroja za kojeg sigurno mnogi ne znaju, bio je Valerij Legasov, sovjetski neorganski hemičar i punopravni član Akademije nauka Sovjetskog Saveza, šef komisije koja je istraživala Černobiljsku katastrofu. Pre svog tragičnog okončanja života, dve godine nakon katastrofe, snimio je audio snimke na kojima je otkrio do tada nepoznate činjenice. Za razliku od drugih i svestan dugoročnih posledica radijacije, Legasov je proveo četiri meseca u Černobilju odmah nakon katastrofe, otkrio grešku u dizajnu reaktora i to objasnio svetu. 

Legasov je bio prvi zamenik direktora na Institutu atomske energije Kurčatov. Postao je ključni član vladine komisije koja je formirana da bi se istražili uzroci katastrofe i planirali ublažavanje njenih posledica. Tvrdi se, u mnogim spisima, da je on čovek koji je vodio sanaciju i da je zahvaljujući požrtvovanosti zaposlenih u elektrani, sprečio još veću nesreću i o pravoj situaciji obavestio Mihaila Gorbačova. 

Nakon evakuacije, trebalo je da se zaustavi radijacija iz izloženog reaktora. Legasov je naredio gašenje požara izbacivanjem peska iz vazduha. Nakon toga su poslati roboti kako bi očistili krov od grafita iz jezgra, ali je radijacija bila toliko velika da su se i oni kvarili. Tada je doneta odluka da se na krov pošalju ljudi u zaštitnim odelima da završe posao, ali bilo je jasno da odela ne mogu potpuno blokirati zračenje. Oni nisu smeli da provedu više od 90 sekundi u čišćenju ostataka na krovovima černobiljskih zgrada. Jasno je da bi broj poginulih i ozračenih mogao da se meri u milionima da nije bilo ljudi, heroja, koji su se usred katastrofe žrtvovali radeći narednih meseci na tome da spreče još veću tragediju po Evropu i svet.

Legasov je u avgustu 1986. predstavio izveštaj sovjetske delegacije na posebnom sastanku Međunarodne agencije za atomsku energiju u Beču. Njegov izveštaj je pokazao dubinu analize i iskrenost u diskusiji o obimu i posledicama tragedije.
Broj problema pri sanaciji je bio ogroman, ali jedan od najkritičnijih je bio kako sprečiti topljenje reaktorskog jezgra, što se kao gorući problem pojavilo početkom maja 1986. godine. Naime, bazeni koji su služili za hlađenje reaktora bili su puni vode, dok se iznad njih nalazio radioaktivni metal koji se polako spuštao ka njima.

Prema procenama i mišljenju vodećih stručnjaka koji su radili na saniranju, da je došlo do mešanja te dve materije, usledio bi talas eksplozija koji bi doveo do uništenja i preostala tri reaktora. Udar koji bi nastao tom prilikom mogao je da zbriše polovinu Evrope dok bi preostala polovina bila zatrovana, a otrovni oblaci radioaktivnosti bi preplavili veći deo planete.

Inžinjeri Aleksej Ananenko, Valerij Bezpalov i vojnik Boris Baranov su heroji o kojima na žalost većina stanovništva naše planete ne zna ništa. Nekima poznati kao odred smrti, nekima kao “černobiljski ronioci”, ovi ljudi su po mnogima spasili Evropski kontinent i svet od mnogo veće katastrofe. Da bi se sprečilo mešanje vode i metala neko je morao da odvrne ventile i ispusti vodu koja se nalazila ispod reaktora, međutim problem je što je podrum bio poplavljen radioaktivnom vodom. Pristup ventilima bio je jako težak, uz dodatni problem što je mali broj ljudi poznavao taj deo postrojenja. 

Iako je urađeno sve od strane požrtvovanog osoblja i vatrogasaca da se velika količina vode ispumpa, ona je ipak bila u visini kolena. Dok su išli ka ventilima bili su izloženi radioaktivnosti od 15.000 rendgena. Bili su u odelima i, kako se tvrdi, u skoro potpunom mraku su tražili iglu u plastu sena, predmet od koga je zavisio čitav svet. Ispunjenjem zadatka iz rezervoara je ispumpano 20.000 tona radioaktivne vode.

Stariji tekstovi na ovu temu tvrde da su ovi heroji preminuli samo nekoliko nedelja po izvršenju ovog zadatka. Tekstovi od pre par godina navode da je Baranov preminuo 2005. godine od srčanog udara, a da su 2018. godine Bezpalov i Ananenko odlikovani ukazom predsednika Ukrajine. Posthumno je odlikovan i Baranov. 

Dok sam čitao tekstove o katastrofi Černobilja, bilo mi je šokantno, da su posle nesreće, zbog loše energetske situacije u zemlji, ostali reaktori Černobilja nastavili sa radom. Rad elektrane je tada bio otežan zbog opasnosti za zaposlene. Nakon jedne takve katastrofe, gde imate grad koji ste pretvorili u pustoš, što je i danas, gde se ne zna ni tačan broj obolelih ljudi od tolike količine radijacije, doneta je odluka da se nastavlja sa radom! Samo je izgradnja petog i šestog bloka obustavljena.
Sagrađen je ogromni sarkofag nad oštećenim reaktorom broj četiri i betonska barijera debela oko 200 metara, između njega i zgrada koje su ostavljene za upotrebu. Podaci dalje govore da je 1991. godine izbio požar na reaktoru dva i da je zaključeno da se kvar ne može popraviti. Nuklearna elektrana je i dalje nastavila sa radom. 1996. godine u sklopu dogovora između vlade Ukrajine i međunarodnih organizacija prestao je sa radom reaktor jedan. Tek 2000. godine tadašnji predsednik Kučma isključuje reaktor tri i elektrana tada zvanično prestaje sa radom. 

Čak ni katastrofalna nesreća 1986. godine sa reaktorom četiri nije bila dovoljna da nuklearna elektrana prestane sa radom ili da se prestane sa generisanjem energije na ovaj način. 

Nuklearne elektrane u komšiluku

U našem komšiluku nuklearnih elektrana ima u Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji i Sloveniji. Dok je ukupni broj nuklearnih elektrana u svetu 450, u Evropi se nalazi skoro pola od ovog broja, tačnije 186.
Stručnjaci tvrde da, što se tiče bezbednosti, gotovo je svejedno da li se nuklearno postrojenje nalazi u našoj zemlji ili u okolini, ukoliko bi se desila havarija kao u Černobilju.
Nuklearke su projektovane da izdrže zemljotres, poplave, udar aviona, teroristički napad. Zemlje koje imaju nuklearne objekte njihovu sigurnost pojačavaju merama zaštite od nove tehnološke pretnje, sajber kriminala, pa su stalno podvrgnuti takozvanim, bezbednosnim stres testovima.

Krajem maja ove godine pojavila se vest da je Bugarska počela da traži investitora za izgradnju nuklearne elektrane Belene, a javila je agencija Novinite, a prema nekim navodima udeo u toj elektrani traže i Srbija i Severna Makedonija.

Povodom ovakvih navoda za Novosti je govorio dr Bojan Radak, iz Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije "Srbatom", i rekao da nema potrebe za brigu zbog novih postrojenja nuklearki. Kako je rekao, do vanrednog događaja sa negativnim posledicama po stanovništvo ili životnu sredinu, kao što je bio Černobilj, može doći jednom u milion godina. Novim tehnološkim rešenjima ova verovatnoća se dodatno umanjuje.
U našem komšiluku su propali pregovori na Bledu. Delegacije Hrvatske i Slovenije nisu postigle dogovor o zajedničkom odlagalištu radioaktivnog otpada na lokaciji Vrbina. Nakon sastanka na Bledu, hrvatski ministar zaštite okoline i energetike Tomislav Ćorić rekao je da za Hrvatsku nije logično odlagalište Vrbina. Trgovska gora ostaje lokacija za nuklearni otpad. 

Nuklearna fisija i nuklearni otpad

Nuklearni ili radioaktivni otpad je otpad koji sadrži radioaktivne hemijske elemente koji nemaju praktičnu primenu. Otpad može biti produkt nuklearnih reakcija, kao što je fisiona reakcija.
Nuklearna fisija (lat. fissio — razdvajanje, deljenje) je ona vrsta nuklearne reakcije, koja nastaje kad se jezgro atoma nekog hemijskog elementa cepa na dva fisijska produkta ili fisiona fragmenta sličnih masa, uz emisiju jednog ili više neutrona, i velike količine energije. Tokom procesa fisije dolazi do oslobađanja energije, jer je manje energije potrebno za formiranje dva lakša jezgra, nego jednog težeg jezgra. 

Osim jezgara izotopa uranijuma-233 i uranijuma-235, te plutonijuma-239, fisibilno je i jezgro izotopa plutonijuma-241. Jedini fisilni izotop koji postoji u prirodi je izotop uranijuma-235. Energija oslobođena fisijom uranijuma-235 iznosi približno 200 MeV. Dva lakša jezgra koje nastaju fisijom, radioaktivna su i zovu se fisijski fragmenti ili fisijski produkti.

Da bi se nuklearna fisija mogla koristiti kao energetski izvor, potrebno je stvoriti uslove u kojima će se ta reakcija događati kontinuirano. Kontinuiranu fisijsku reakciju moguće je ostvariti, jer se fisijom fisibilnih izotopa stvaraju dva do tri neutrona koji mogu izazvati fisiju u drugim jezgrama fisibilnih izotopa. 

Jezgra koje su nastala fisijama zovu se fisijski fragmenti ili fisijski produkti. Fisijski produkti su radioaktivni i glavni su izvor radioaktivnosti u istrošenom nuklearnom gorivu.

Energija dobijena fisijom jednog kilograma izotopa uranijuma-235 jednaka je energiji koja bi se dobila izgaranjem 1.350 tona nafte. 

Radioaktivnost je spontani proces u kojem se atomsko jezgro, emitujući jednu ili više čestica ili kvanata elektromagnetnog zračenja, preobražava u drugo jezgro.

Prirodnu radioaktivnost otkrio je krajem XIX veka francuski fizičar Anri Bekerel. Trudeći se da ustanovi uzrok fosforescencije nekih materijala, Bekerel je na fotografsku ploču umotanu u crni papir postavio kristal uranijumove soli i onda sve izlagao sunčevoj svetlosti (fosforescentni materijali sami po sebi emituju elektromagnetno zračenje vidljivog svetla). Nakon razvijanja fotografske ploče pokazalo se da je ona bila “osvetljena”, dakle, uranijumova so je emitovala zračenje koje može da prođe kroz crni papir i deluje na fotografsku ploču. Bekerel je smatrao da uranijumova so zrači pod dejstvom sunčeve svetlosti. A onda, jednog dana, zbog oblačnosti, odustao je od eksperimenta, i foto ploču umotanu u crni papir odložio, a preko nje i uranijumsku so. Posle nekoliko dana ipak je razvio ploču i na veliko iznenađenje, ustanovio da je i ona jako ozračena. Ispravno je zaključio da uranijumova so, bez spoljašnjeg uticaja, dakle spontano, emituje zračenje koje prolazi kroz hartiju i izaziva zacrnjenje foto ploče. Marija Kiri je ovu pojavu nazvala radioaktivnost.

Ipak, i druge industrije, koje nisu direktno povezane sa nuklearnom industrijom, mogu da proizvode velike količine radiaktivnog otpada. Većina radioaktivnog otpada spada u nisko radioaktivne otpade.

Najveći problem sa kojim se nuklearna industrija trenutno bori je upravo rukovođenje, skladištenje i konačno uništavanje radioaktivnog otpada širom sveta.

Uklanjanje nuklearnog otpada nastalog prilikom korišćenja nuklearne energije predstavlja krupan ekološki, tehnološki i zdravstveni problem.

Skladištenje otpada se vrši prema nivou aktivnosti tog radioaktivnog otpada. Upravljanje LLW nije komplikovano. LLW je radioaktivni otpad niskog nivoa (Low-Level Waste - LLW), sadrži malu količinu izotopa koji imaju kratko vreme poluraspada. LLW čini 90% zapremine celokupnog radioaktivnog otpada dok je udeo u radioaktivnosti 1%. Ovaj otpad čine delovi opreme, filteri, odeća, rukavice itd. Odlaganje LLW-a je površinskog tipa. Posude sa nisko radioaktivnim otpadom zatvaraju se u betonske kontejnere. Kontejneri se stavljaju u betonski bazen koji se zatvara betonskom pločom i pokriva zemljom.

ILW se skladišti na osnovu agregatnog stanja. Gasoviti otpad se skuplja u rezervoare. Obrada tečnog radioaktivnog otpada uključuje filtraciju, demineralizaciju i isparavanja. ILW je radioaktivni otpad srednjeg nivoa (Intermediate Level Waste - ILW) sadrži veću količinu radioaktivnosti, i može zahtevati dodatnu zaštitu. ILW sadrži smolu iz jonozimenjivačkih filtera, hemijske taloge i kontaminirane materijale nastale dekomisijom. ILW čini 7% ukupne zapremine radioaktivnog otpada i ima udeo od 4% u radioaktivnosti. Čvrsti otpad se prvo sakuplja, vrši se segregacija, dekontaminacija otpada tj. čišćenje otpada i sečenje radi lakšeg pakovanja nakon toga se može početi sa obradom čvrstog ILW-a. Mesto sa odlaganje ovakvog otpada napravljeno je tako da se na odabranoj lokaciji izbuše tuneli slični rudarskim. Čvrsti ILW se stavlja u metalne bačve i zaliva se betonom za imobilizaciju. Tako pripremljene bačve stavljaju se u betonski kontejner paralelepipednog oblika. Kontejneri se još jednom zalivaju betonom i stavljaju u tunele koji se pune vodonepropusnim materijalom.

HLW nastaje u tečnom stanju i kao takav potrebno je da se pretvori u čvrsto agregatno stanje. HLW je radioaktivni otpad visokog nivoa (High Level Waste - HLW). Čak i bez reprocesiranja istrošeno gorivo se smatra kao HLW. Ovaj otpad zauzima 3% ukupne zapremine radioaktivnog otpada, ali i 95% radioaktivnosti. 

Do 1970. godine razvijene zemlje (Velika Britanija, Francuska, Japan, SAD) odlagale su radioaktivan otpad na dno okeana. Sav ovaj radioaktivini otpad je trajno zagadio Atlantski okean. Ugovorom iz 1971. godine uvedena je zabrana odlaganja ovakvog otpada na okeansko dno. Radioaktivni otpad se više ne odlaže na okeansko dno, jer je dokazano da deluje pogubno na okeansku floru i faunu. Uticaj radionuklida dovodi do pojave mutageneza. Radioktivne čestice ulaze u lanac ishrane i vrlo lako se mogu naći u ishrani kod čoveka. Jedna od opcija je bila i da se sav radioaktivan otpad odlaže na polove i u svemir. Odlaganje radioaktivnog otpada u svemir za sada postoji samo kao teorija. Smatra se da bi takav otpad mogao da se izbacuje u orbite oko Sunca ili čak i izvan Sunčevog sistema. Realizacija ovakvog projekta je izuzetno opasna i veoma skupa. Kao takva, teško da će u bliskoj budućnosti biti realizovana. Deponovanje radioaktivnog otpada na polove izričito je zabranjeno Antarktičkim ugovorom i Madridskim protokolom. Glavni problemi su visoki troškovi prevoza i rukovanja tim otpadom. Pored toga postoji nesigurnost vezano za klimu tih regija u dugom vremenskom periodu koji se meri desetinama hiljada godina.

Rizik od radijacije uvek postoji i još uvek nije pronađen idealan način za skladištenje radiaktivnog otpada. U bliskoj budućnosti naučnici se nadaju da će biti pronađen i time sprečene bilo kakve štetne posledice po okolinu i samog čoveka.
Neverovatno je šta je ljudski rod sve spreman da uradi i napravi, iako postoji saznanje o mogućim dalekosežnim posledicama koju njegov izum može da izazove. Da li svaki veliki naučnik zaista sagledava posledice pre nego što ga zaslepi priznanje i slava koju mu izum donosi? Ko može trezveno da prosudi koji rizik treba čovečanstvo da preuzme na sebe radi svoje dobrobiti. Izreka “put do pakla je popločan dobrim namerama” postoji sa razlogom. 

Ostaje nam da se nadamo da će među nama uvek postojati ljudi, kao pomenuti heroji, koji će sagledavati širu sliku, a ne samo odraz ega i sujete. Da će ta protivteža ljudskosti i svesti nadvladati pohlepu, ego i potrebu za nečim prolaznim. Nadajmo se da će makar podsećanja na katastrofe koje su se desile, koliko god bolno bilo, biti orjentir svima sa naizgled dobrom, ali nedovoljno istraženom idejom. Možda sam pesimista, a možda mi je samo istraživanje dalekosežnih posledica ove černobiljske katastrofe promenilo pogled na svet i učinilo slepim za napredak koji drugi vide.