Sistemi za prečišćavanje otpadnih voda u Srbiji

Veliki broj gradova u Srbiji nema izgrađene sisteme za prečišćavanje otpadnih voda, a u reke i jezera se direktno ispuštaju prljavštine iz većine industrijskih postrojenja, dok komunalne vode iz domaćinstva do reka dolaze putem kanalizacije. Takođe, i poljoprivreda doprinosi zagađenju zemlje i vode kroz upotrebu veštačkog đubriva i ostalih hemijskih supstanci koje se koriste.

BBC na srpskom piše da su početkom prošle godine grad Beograd i kineska kompanija Čajna Mašineri inženјеring korporejšn (China Machinery Engineering Corporation - CMEC) potpisali sporazum kojim bi Beograd trebalo da dobije sistem za prečišćavanje otpadnih voda i da je tadašnja ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović iznela podatak da se u Savu i Dunav izlije "190 miliona kubika otpadnih voda, što se može uporediti sa 60.000 olimpijskih bazena ili 19 miliona cisterni".

Dok se određeni gradovi, lokalne samouprave mogu pohvaliti postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda, mnogi ipak ne mogu.

Sa druge strane, prošle godine u Kruševcu predstavljeno je jedno od najmodernijih postrojenja u Srbiji. O ovoj temi, kao i o vodama i eksploataciji iste u Srbiji, pa i o upozorenjima UN-a da bi do 2050. godine skoro šest milijardi ljudi moglo da živi u oblastima u kojima nema dovoljno vode najmanje mesec dana u godini, pričali smo sa gospodinom Brankom Gaćešom.

Časopis Industrija: U leto prošle godine predstavljeno je jedno od najmodernijih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Srbiji (Kruševac), koje je tada bilo na probnom radu. Tada je Vodovod Kruševac predstavio kompletan tehnološki proces ovog postrojenja. Opisan je i proces upotrebe (valorizacija) biogasa, koji ima visoku energetsku vrednost. Iz tog razloga, biogas nastao procesom anaerobnog truljenja mulja (digestije) može da se koristi i kao gorivo za rad CHP jedinice koja istovremeno proizvodi i električnu i toplotnu energiju.

Gospodine Gaćeša, da li su ovakva postrojenja retkost u Srbiji, ustvari, da li možda imate podatak kakva je trenutna situacija kada su u pitanju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Srbiji, kako na nivou javnih preduzeća, tako i na nivou industrije, privatnih kompanija? Gde se Srbija trenutno nalazi po ovom pitanju u odnosu na EU i region?

Branko Gaćeša: Mislim da su ovakva postrojenja u Srbiji retkost. Npr. na osnovu studije koja je rađena 2020 god. (Udruženje za tehnologiju vode i sanitarno inženjerstvo), a odnosi se na prečišćavanje komunalnih otpadnih voda u Srbiji samo 94 lokalne samouprave (JLS) imaju kanalizacioni sistem.

Od tog broja, 44 imaju samo separacioni sistem, oko 39 mešoviti, a ostali imaju oba sistema. Ove podatke treba uzeti sa rezervom, jer je samo polovina lokalnih samouprava dala podatke o svojim kanalizacionim sistemima.

Što se tiče postrojenja za preradu otpadnih voda (PPOV), samo su 33 lokalne samouprave prijavile da ga imaju, od toga 7 sa primarnom preradom, 21 sa sekundarnom i samo 5 sa tercijarnom preradom. Trenutno samo 18 postrojenja radi, ostali su ili van pogona ili u rekonstrukciji. Međutim, 13 JLS je izjavilo da se PPOV gradi (npr.Leskovac ,Zlatibor, Vranje, Zrenjanjin…), što je dobro.

Na osnovu studije Ministarstva za zaštitu životne sredine, broj PPOV je 47 od kojih je 26 u funkciji.

Može se postaviti pitanje ispunjenosti kriterijuma za rad PPOV na osnovu zakona, izveštaja JLS tako da ove brojeve treba da potvrdi ili da nove, neka detaljna studija.

Postrojenje u Kruševcu je novo i najbolje, ali se kao dobro vođena mogu izdvojiti i postrojenja u Kragujevcu i Somboru (stara su preko 20 godina tako da im je vreme za rekonstrukciju).

Određena industrijska preduzeća i privatne kompanije imaju svoja PPOV, ali se postavlja pitanje kontrole rada tih postrojenja i primene kaznene politike na osnovu zakona koji štite životnu sredinu.

Nepovoljna okolnost je i to što katastar zagađivača u Republici Srbiji još uvek nije u funkciji, preduzeća ne prijavljuju tip i količinu zagađivača koji nastaju tokom tehnološkog procesa, ili to radi mali broj njih, a postojeći sistem nadzora je neefikasan.

U Evropi je situacija drugačija. Shodno Direktivi o prečišćavanju komunalnih otpadnih voda (KOV), sva naselja sa više od 2000 ekvivalent stanovnika moraju da imaju mehaničko i biološko prečišćavanje KOV i to se moralo sve uskladiti do 2005. godine za članice EU15. U Evropskoj Uniji je od 78-97% stanovnika priključeno na PPOV.

Na tercijarno prečišćavanje otpadnih voda, čime se sprečava unos većih količina hranljivih i organskih supstanci u površinske vode – što vremenom dovodi do starenja vodotoka, priključeno je u severnoj i srednjoj Evropi preko 77% stanovnika.

U našem okruženju u Bugarskoj i Rumuniji oko 55% prečišćavanja je tercijarno, dok u Hrvatskoj preovlađuje samo primarno i sekundarno prečišćavanje. U BiH manje od 1% stanovnika je priključeno na primarno i sekundarno prečišćavanje.
U Republici Srbiji, zavisno od tretmana, manje od 1,5% stanovnika je priključeno na mehaničko prečišćavanje, na biološko manje od 1%, a na tercijarno manje od 2% (to su stanovnici Subotice).

Poboljšanje situacije u Srbiji iziskuje velika ulaganja u istraživanja, projektovanje, obuku kadrova, sanaciju postojećeg stanja i edukaciju stanovništva o značaju vode, odnosno potrebi zaštite životne sredine od zagađenja.

Časopis Industrija: Svedoci smo da je proletos desetine hiljada kubika smeća plutalo po reci Drini i njenim pritokama u Srbiji. U tolikoj meri, da od količine plutajućeg otpada nije bilo moguće videti vodu. Šta je tek sa onim otpadom koji ne vidimo golim okom, a možda i više zagađuje od onog vidljivog? Kako država može da zaštiti svoje reke?

Branko Gaćeša: Država ima mogućnosti da zaštiti svoje površinske ali i podzemne vode striktnom primenom Zakona o zaštiti vode, zemljišta, vazduha i zakona o tretmanu otpada.

Pretpostavljam da to podrazumeva efikasnije sudstvo, bolji monitoring na teritorije Srbije što se tiče ugrožavanja životne sredine, i naravno mnogo veće kazne za prekršioce.

Neophodno je izvršiti i regulaciju površinskih tokova u Srbiji, da bi se sprečile buduće poplave, i da se očiste i osposobe kanali u Vojvodini za bolju raspodelu voda na poljoprivrednom zemljištu.

Da bi se sprečilo zagađenje reka čvrstim i tečnim otpadom, potrebno je izraditi strategiju razvoja i izgradnje lokalnih i regionalnih sanitarnih komunalnih deponija i PPOV. To zahteva velika ulaganja i verovatno saradnju sa EU po tom pitanju. Tim pre, jer ćemo u okviru pristupanja EU morati da zadovoljimo njihove standarde o zaštiti životne sredine.

Časopis Industrija: Evidentno je da eksploatacija voda u Srbiji raste. Na koje načine možemo uticati da se smanji zagađenje vode, počev od privrede i velikih industrijskih sistema, pa do malih domaćinstava i običnog čoveka?

Branko Gaćeša: Potrošnja vode u Republici Srbiji će i dalje rasti zbog potreba stanovništva, industrije i poljoprivrede. Očuvanje kvaliteta vode, površinske i podzemne se može postići primenom propisa, ali i dugoročnom strategijom zaštite žiotne sredine.

U Republici Srbiji postoji strategija upravljanja vodama do 2034. godine kojom je predviđeno unapređenje infrastrukture za sakupljanje i tretman otpadnih voda. Takođe se mora utvrditi stanje kanalizacione mreže i mreže za prijem atmosferskih padavina, planovi za svaku lokalnu samoupravu.

Ovakva strategija zahteva velika ulaganja na duži period, ali i preispitivanje efikasnosti JKP sa finansijskog i operatvnog aspekta. Sve ovo prati i povećanje cena usluga koje pružaju JKP u Republici Srbiji.

Morale bi, u sklopu strategije, da se definišu tačno nadležnosti Ministarstva za zaštitu životne sredine (smanjiti administraciju, broj agencija) i najvažnije, usavršavanje kadrova.

Da bi se doprlo do običnog čoveka moraju se u većoj meri nego do sada koristiti mediji – televizija, radio, reklame, koje bi ukazale na značaj očuvanja prirode.

I najvažnije – obrazovanje. Od osnovne škole govoriti o potrebi očuvanja životne sredine.

Časopis Industrija: Dugo se već javno govori o izvorima vode u Srbiji, i o tome da li se i na koji način izvori prodaju privatnim kompanijama. Mnogi tvrde da izvori nisu prodati već domaći ili strani investitor od države Srbije dobija dozvolu za eksploataciju resursa.Kompanije sa tom dozvolom zatim taj izvor eksploatišu – odnosno vodu sa izvora flaširaju i prodaju dalje, po Srbiji ili izvozom. Naravno, strah od neželjenih posledica koje bi ostavile stanovništvo bez vode u slučaju kriznih situacija je normalan.

Koliko ustvari Srbija ima vode u svojim prirodnim resursima i da li mi zaista ležimo na toliko izvorišta da nema razloga za strah, ili smo već odavno trebali da mnogo bolje povedemo računa o svojim vodnim resursima, prečišćavanju otpadnih voda, čuvanju reka…? Kakav je kvalitet površinskih i podzemnih voda Srbije?

Branko Gaćeša: Danas oko 90% stanovnika Srbije ima pristup javnom vodovodu, može se postaviti pitanje kvaliteta vode u nekim vodovodima. Od ukupne količine vode koja se koristi za vodosnabdevanje oko 80% su podzemne vode.

Međutim, rezerve podzemnih voda su neravnomerno raspoređene (npr. delovi Šumadije i jug Srbije imaju manje rezerve podzemnih voda), pa se u određenim regionima koriste i površinske vode za potrebe vodosnabdevanja.

Što se tiče kvaliteta podzemnih voda jedan veći deo je prirodno zaštićen,a jedan deo je ugrožen ljudskom aktivnošću. Trenutno se za potrebe stanovništva, industrije troši 19 m³/s iz podzemnih voda.

Potrošnja flaširane mineralne i izvorske vode kod nas je u porastu, ali još uvek manje nego u Evropi (kod nas je potrošnja 75l/stanovniku, a u Evropi preko 150 l).

U Srbije se trenutno eksploatiše oko 40 izvorišta podzemne vode za potrebe flaširanja.

Na osnovu dosadašnjih hidrogeoloških istraživanja, trenutno se zahvata oko 30% obnovljivih rezervi podzemnih voda od ukupno procenjenih 67m³/s. Sa veštačkim prihranjivanjem rezervoara podzemnih voda rezerve se povećavaju na preko 100m³/s, što je više nego dovoljno za potrebe stanovnika Srbije u dužem vremenskom periodu.

Kada se govori o kvalitetu voda – podzemne vode imaju kvalitet koji zadovoljava standarde propisane zakonom. U pojedinim oblastima (Vojvodina) dolazi do povećanog sadržaja gvožđa, arsena i organskih supstanci što umanjuje kvalitet vode, dok ostatak Srbije ima vodu koja zadovoljava uslove date Pravilnikom o higijensko tehničkoj ispravnosti vode i Zakonom o vodama.

Kvalitet površinskih voda u velikoj meri zavisi od uticaja komunalnih, industrijskih i poljoprivrednih otpadnih voda.

Što se tiče zaštite podzemnih voda, tu bi trebalo da dođe do izražaja Pravilnik o određivanju i održavanju zona i pojasa sanitarne zaštite objekata za vodosnabdevanje vodom za piće (Sl.Gl.RS 92/08). Na žalost, u praksi postoji sukob između potrebe gradova da zauzmu obale reka i potrebe zaštite izvorišta od zagađenja, što može dovesti u budućnosti do većih problema u vodosnabdevanju stanovnika vodom.

Časopis Industrija: Na Staroj planini ovih dana žedna su stotine grla stoke, krava i konja. Kako je moguće da država i društvo u celini dozvoli da se dogodi ovakav ekološki incident. Da li to znači da se u izvorišta stavljaju cevi, i voda sprovodi do MHE, čime se menja tok prirode i utiče na ekosistem u celini ili je razlog nešto drugo? Kako tome stati na put?

Branko Gaćeša: Nekada do manjka vode u rekama i podzemnim rezervoarima dolazi i usled dugotrajnih suša uz povećanu potrošnju vode od strane korisnika. Ali, svakako bi zakonom trebalo detaljnije rešiti pitanje MHE (ako već nije) da bi se sprečila trka za zaradom, jer u tom slučaju priroda gubi.

Časopis Industrija: UN upozoravaju da bi do 2050. godine čak 5,7 milijardi ljudi moglo da živi u oblastima u kojima nema dovoljno vode najmanje mesec dana godišnje. Koliko su po Vama ove procene realne?

Branko Gaćeša: Procene su više nego realne. Npr. pre 10 godina u jednom izveštaju UN je rečeno da 1/4 svetske populacije nije imala pristup neophodnoj količini vode za ishranu i higijenu. Do danas, taj broj se sigurno znatno uvećao.

Potrošnja vode narednih decenija će biti u porastu najviše zbog potreba poljoprivrede – hrana će biti veliki problem usled povećanja broja stanovnika.

Vode na kopnu su neravnomerno raspoređene. Imate oblasti koje su bogate rekama i jezerima i one u kojima ih skoro i nema. U nekim oblastima tranzitne reke su uzrok sukoba između država. Neki izveštaji ukazuju na porast lokalnih sukoba u narednim decenijama zbog kontrole voda rečnih tokova.

Ako se na međunarodnom planu nastavi sa nedomaćinskim odnosom prema vodi, a i životnoj sredini uopšte, a istovremeno se zagađivanje intenzivira, scenario koji ste spomenuli može biti i gori, a može se desiti i ranije.

Branko Gaćeša rođen je 15.07.1958. godine u Beogradu. Rudarsko-geološki fakultet, smer Hidrogeologija završio je 1984. godine. U kompaniji Hidrogeo-rad je radio na poslovima izrade istražnih objekata za potrebe eksploatacije mineralnih sirovina, vodosnabdevanje i izrade projekata za potrebe sanacije deponija za komunalni otpad. Od 2003. godine radi u Geološkoj i hidrometeorološkoj školi “Milutin Milanković“ kao nastavnik geološke grupe predmeta.

Razgovor vodio: Stevan Jovičić