Prva nuklearka nakon četiri decenije
Švedska kompanija Videberg Kraft (u vlasništvu kompanija Vattenfall i Industrikraft, gde država Švedska preuzima većinsko vlasništvo) izabrala je britanski Rols-Rojs SMR za snabdevača tehnologijom za svoj novi projekat na poluostrvu Vero, u blizini nuklearke Ringhals. Plan je da se na ovoj lokaciji izgrade tri mala modularna reaktora (SMR)
Odluka je doneta nakon trogodišnjeg procesa tokom kojeg je analizirano čak 75 različitih opcija, a u najužem izboru, pored britanskog dizajna, bio je i GE Vernova Hitachi sa svojim reaktorom BWRX-300. Izabran je Rols Rojsov reaktor sa vodom pod pritiskom (PWR) snage 470 megavata i iz odbora kompanije ističu da je reč o dokazanoj tehnologiji (reaktori sa vodom pod pritiskom se već koriste u Ringhalsu, ali su u pitanju reaktori velikog kapaciteta), a ugovor je ocenjen kao „komercijalno atraktivan”. Što se tiče kapaciteta celog projekta, trebalo bi da na kraju bude ukupne snage 1,5 gigavata snage, što će reći najverovatnije 3 reaktorska modula. Prvi operativni se cilja za sredinu 2030-ih.
Naravno, kao i za sve ostale male modularne reaktore – obećanja su posve slična: 90% reaktora (dimenzija 16×4 metra) proizvodiće se u fabričkim uslovima; na samom terenu vršiće se samo sklapanje prefabrikovanih i unapred testiranih modula, što dramatično smanjuje rizik od kašnjenja i skraćuje rokove izgradnje.
A time je Švedska postala treća evropska zemlja koja je izabrala Rols-Rojs SMR, nakon Češke (gde ČEZ planira elektranu kapaciteta do 3 gigavata a i inače drži 20% učešća u kompaniji Rols-Rojs SMR) i Velike Britanije (lokacija Vilfa/Wylfa).
Širi kontekst švedske energetske politike
Ovo će biti prva nuklearna elektrana izgrađena u Švedskoj nakon više od četrdeset godina. Švedska vlada je krajem 2023. usvojila mapu puta koja predviđa kapacitet jednak veličini dva velika reaktora do 2035. godine, i čak do 10 velikih reaktora (uključujući SMR) do 2045.
Državna pomoć za nuklearne projekte omogućena je novim zakonom koji je stupio na snagu 1. avgusta 2025. godine. Pored Videberg Kraft-a, koji je prvi podneo zahtev za državno finansiranje, zahteve su ovog meseca podnele i kompanije Blykalla (za projekat od 6 olovom hlađenih SEALER reaktora ukupne snage 330 megavata u Norsundetu) i Studsvik (za projekat do 1.400 megavata na jugu zemlje).
Ipak, ostaje i makar mala sumnja oko projekta: Rols Rojs, kao i veliki broj ostalih projekata malih modularnih reaktora i dalje je poprilično nisko u procesu izrade konkretne energetske jedinice.
U Velikoj Britaniji, ovaj reaktor prolazi kroz tzv. Generic Design Assessment (GDA) – proces u kom tamošnji nuklearni regulator (Office for Nuclear Regulation – ONR) analizira tehničku dokumentaciju, ali iako je Rolls-Royce SMR uspešno prošao prve faze, sam dizajn još uvek nije konačno licenciran za gradnju, čak ni u matičnoj zemlji.
Naravno, kada gorepomenuti odbor kompanije tvrdi da je u pitanju “dokazana tehnologija” – misli se primarno na tehnologiju reaktora sa vodom pod pritiskom, ali ne i na konkretan reaktor koji bi trebalo da bude instaliran. Pa tako Rols Rojs ima već nekoliko potpisanih ozbiljnih ugovora ali još uvek nema operativan model niti prototip.
A razlozi nešto intenzivnijeg potpisivanja ugovora, memoranduma i dogovora o saradnji na razvoju tehnologije malih modularnih reaktora poslednjih godina su, pretpostavljamo, poprilično jednostavni: nije baš najjasnije da li će mali modularni reaktori dogurati do komercijalne upotrebe – oni svoje prednosti imaju, ali nismo sasvim sigurni a su one tolike da bi nužno uslovile komercijalni uspeh – ali jeste jasno da postoji interes da se diversifikuju infrastrukturne investicije.
Naravno, dodajemo i još jednu stvar: o uspehu nekog projekta – pa i čitavih industrija – ne odlučuju samo inžinjerske karakteristike; odlučuju često i mišljenja javnih menjenja, a u poslednje vreme daleko više i mišljenja i utisci investicionih subjekata.
Izvor: Nuklearna Perspektiva/World Nuclear News / Imapkter
