INDUSTRIJA 4.0: NOVI TEMELJI ZA BUDUĆNOST

Srbija se danas nalazi na preseku klasične građe i modernih tehnologija, gde reindustrijalizacija ne znači samo podizanje novih hala, već transformaciju proizvodnih kapaciteta u digitalne, automatizovane i energetski efikasne fabrike.

Dok država već godinama usmerava značajna sredstva u obnovu industrijske infrastrukture, pravi izazov leži u tome da svaka nova industrijska zona bude osmišljena kao "pametni" ekosistem sposoban da prihvati rešenja četvrte industrijske revolucije.

U proteklih godinu dana, Vlada je u akcione programe usmerila deseti nama milijardi dinara za podsti - caje investi torima i ubrzala rad na više od pedeset infrastrukturnih projekata namenjenih industrijskim zonama širom zemlje.

Pored već dobro poznatih lokacija oko Beograda i duž Banatske magistrale, sada se strateški otvaraju novi kompleksi u Vršcu, Zrenjaninu, Požarevcu, Smederevu i Kruševcu.

Međutim, sam kvadratni kadar hale ne garantuje napredak: ključno je da već u fazi projektovanja investitori i lokalne samouprave primene BIM modelovanje (Building Information Modeling), digitalne blizance (digital twins) i IoT infrastrukturu, kako bi se od starta planirale energetske potrebe, opti mizovao logisti čki protok i ugradili senzori za praćenje performansi mašina.

U Severnoj industrijskoj zoni u Vršcu država je ubrzala procedure za izdavanje građevinskih i ekoloških dozvola, uz državne garancije kredita, ali je isto tako defi nisala zahtev: svaka nova hala mora imati priključke za visoke napone, brze 5G mreže i sisteme za prikupljanje i analizu podataka u realnom vremenu.

To znači da će na gradilištu pored klasične građevinske mašinerije raditi i autonomni dronovi za mapiranje terena, a u salama za kontrolu – platforme koje koriste mašinsko učenje za predikti vno održavanje, pre nego što dođe do kvara.

Izuzev strateških zona, manji gradovi se suočavaju sa dilemom: kako dobiti investicije bez da preopterete lokalne servisne kapacitete?

Tu na scenu stupaju pametna rešenja iz domena modularne gradnje: montažne hale iz prefabrikovanih elemenata, spojene čeličnim sklopovima visokog stepena prefabrikacije, koje omogućavaju bržu i čistiju izgradnju, ali i lakšu nadogradnju u budućnosti .

Ovakav pristup ne samo da skraćuje rokove, već i smanjuje otpad na gradilištu, čime se pogoduje i ekološkim standardima.

Jedan od ključnih stubova uspeha jeste radna snaga koja razume nove tehnologije.

Dok gradski univerziteti sve više uvode kurseve vezane za upravljanje digitalnim fabričkim sistemima, na privremenim radnim mestima u zonama postavljaju se edukativni centri gde inženjeri i tehničari prolaze obuku iz oblasti automatizacije, upravljanja laserskim sečenjem ili nadzora proizvodne linije preko centralizovanih SCADA sistema.

Time se smanjuje rizik od prekida rada i stvara osnova za stvaranje domaćih stručnjaka, umesto da se oslanjamo isključivo na uvoz stručnjaka iz inostranstva.

Stratezi u industrijskim klasterima isti ču da je neophodno povezati lokalne startape i R&D laboratorije s industrijskim investi torima, kako bi mala i srednja preduzeća mogla da testiraju napredna rešenja pre njihove implementacije.

Takvi pilot–projekti javljaju se u Novom Sadu i Nišu, gde se testi raju AI algoritmi za automatizovanu kontrolu kvaliteta ili roboti za fleksibilnu montažu specifičnih komponenti .

Iako pojedine fabrike već uvode robote za paletiranje i lasere za automatsko zavarivanje, procenjuje se da manje od petnaest odsto postojećih industrijskih hala u Srbiji ispunjava smernice Industrije 4.0.

U razvijenim evropskim centrima taj udeo ide i do pedeset odsto, što jasno pokazuje da imamo prostora za ubrzanje.

Zato predstoji niz mera: dodatne poreske olakšice za firme koje grade zelene hale sa nultom emisijom i ugrade sisteme za reciklažu otpadne toplote, kao i fondovi za digitalizaciju, gde država subvencioniše kupovinu softvera za upravljanje resursima i analitiku.

Bez ovakvih koraka, Srbija bi mogla ostati zaglavljena u fazi "poluvremena" – sa modernim zdanjima, ali bez stvarne digitalne transformacije.

Reindustrializacija, dakle, nije samo postavljanje novih zidova, već njihovo opremanje tehnologijama koje omogućavaju bržu proizvodnju, manje otpada, fleksibilnije prilagođavanje promenama na tržištu i bolju konkurentnost na globalnom nivou.

Tek kada industrijske zone postanu ekosistemi u kojima mašine međusobno komuniciraju, a podaci se koriste za kontinuirano usavršavanje procesa, moći ćemo da kažemo da je Srbija u potpunosti zakoračila u novu eru proizvodnje.