BUDUĆNOST ROBOTIKE I VEŠTAČKE INTELIGENCIJE - NAUKA I INDUSTRIJA

Profesor dr Aleksandar Rodić je vodeći stručnjak u oblasti robotike, sa bogatim iskustvom u istraživanju i razvoju autonomnih robotskih sistema. Kao rukovodilac Laboratorije za robotiku u Institutu "Mihajlo Pupin", profesor Rodić je dao značajan doprinos razvoju humanoidnih robota, robotsko-senzorskih mreža i inteligentnih sistema. Njegov rad obuhvata širok spektar tema, od teorijskih osnova do praktičnih primena u industriji i društvu.

Imali smo zadovoljstvo da razgovaramo sa profesorom Rodićem, naučnim savetnikom u Institutu "Mihajlo Pupin", koji ima bogata iskustva i doprinosa u oblasti robotike, kao i u istraživačkim dostignućima Instituta.

Časopis Industrija: Možete li nam reći nešto više o trenutnim projektima na kojima radite u Laboratoriji za robotiku Instituta "Mihajlo Pupin"?

Profesor dr Aleksandar Rodić: Imamo više istraživačko-razvojnih projekata na kojima trenutno radimo, koji su direktno u oblasti robotike. To su mahom projekti koji uključuju primenu algoritama veštačke inteligencije u industrijskim i servisnim robotima. Pre svega, fokus istraživanja u tim projektima je izgradnja kolaborativne svesti kod industrijskih robota.

Da pojasnimo, to praktično znači da kad ljudi sarađuju u tehnološkim procesima proizvodnje, oni faktički pomažu, asistiraju jedan drugom u izvođenju operacija. Drugo, čovek kao svesno biće ima sposobnost da prepozna zamor, emotivno stanje, nemotivisanost kod sebe i kod kod partnera u poslu.

Shodno tome, ljudi se jedni drugima prilagođavaju kako bi ostvarili zajednički postavljeni cilj. Nova generacija robota na kojoj se trenutno u svetu radi, a naravno ovo je u fokusu i naših istraživanja, su upravo ti kolaborativni roboti, preciznije rečeno svesni kolaborativni roboti .

Oni mogu upravo to, da u saradnji sa čovekom, na bazi posedovanja algoritama veštačke inteligencije, odnosno mašinske vizije sa sposobnošću zaključivanja, da percipiraju svoju i fizičku i društvenu okolinu. Fizičku okolinu predstavljaju prepreke u random prostoru, mašine i druge stvari u tehnološkom okruženju.

Društvenu okolinu čine ljudi i njihove aktivnosti koji su oko njih. Upravo takvi kolaborativni roboti , koji poseduju visok stepen svesti o čoveku kao partneru u zajedničkom poslu, su namenjeni da ljudsku fizičku i kognitivnu nesavršenost, da kažemo, dopune ili delimično nadoknade.

Odnosno, kako sa vremenom ljudska sposobnost, kognitivna i fizička, opada usled zamora, različitih ličnih razloga koje čovek kao emotivno biće ima, kolaborativni roboti o kojima govorimo to trebaju da na izvestan način kompenzuju. Ako uspemo da razvijemo takve pametne uređaje, koji mogu da razumeju i da se prilagode čoveku i da u fazama kada čovek-radnik već oseća zamor, da mu solidarno pomognu, onda na taj način možemo značajno poboljšati produktivnost i efikasnost zajedničkog rada.

To se valorizuje na kraju radnog vremena kroz veći učinak i smanjenje škarta u proizvodnji ali i niži nivo subjektivnog osećaja zamora kod radnika u smenskom režimu poslovanja. U tom cilju, proučavao sam i dopunsku literaturu iz oblasti medicine rada, psihologije ličnosti i društvenog ponašanja ljudi u procesu rada.

Čovek koji radi u nekoj fabrici, na svom radnom mestu, na zadacima montaže koji predstavljaju ruti nske poslove, gde obavlja zadatke osam sati koliko traje radno vreme u smeni, njegove sposobnosti opadnu čak i za 60% u odnosu na stanje na početku posla. Naravno, ovaj procenat zamora zavisi i od vrste posla a ne samo od provedenog vremena u radu.

Radili smo eksperimente, najpre na matematičkim modelima kolaboracije dva subjekta u poslu, gde su bili uključeni ne samo fizički model robota nego i model ljudskog psiho-fizičkog ponašanja (kognitivno-fizičkog), gde je modeliran proces zamora čoveka.

Došli smo do zaključka da kolaborativni roboti , koji poseduju veštine kolaborativne svesti , mogu da zadrže nivo zamora kod čoveka-radnika ispod 30% na kraju radnog vremena. U tom slučaju kolaborativni robot preuzima deo odgovornosti , inicijative i fizičkog napora na sebe solidarno asistirajući čoveku kao lideru u poslu. Imajući u vidu prethodno rečeno, znači da je praktično moguće da prepolovimo negativan procenat pada efikasnosti ljudskog rada usled zamora. To je od velikog značaja za organizovanje procesa proizvodnje u industriji.

Kada od nekoga tražimo da sastavi puzle, obično se pomisli da je to dečija igra. Međutim, zamislite jednu kompleksnu sliku koja ima 500 ili 1000 delova. To i za čoveka ipak nije lak posao. To je zadatak od 7-8 sati pune koncentracije i manipulativne preciznosti uklapanja kontura.

Ako je motiv na slici puzli od ranije poznat i ako je izabrana osoba već sklapala taj set elemenata, tada postoji neko predznanje i pređašnje iskustvo, neki viši nivo kognitivne i fizičke rutine. Međutim, naš je cilj u ovom projektu da naučimo robota, kada mu se prvi put pokaže fotografija i poređaju elementi puzli na jednoj strani radne površine, da ovaj robot, koristeći algoritam veštačke inteligencije (mašinske vizije, zaključivanja, planiranja kretanja, itd.), da može višestruko brže od čoveka, odnosno za kraće vreme, da sklopi puzlu.

Na taj način robot demonstrira dve stvari. Prvo, inteligenciju da zapamti celovitu sliku, da prepozna elemente puzli na bazi prepoznavanja boje, oblika, kontura, teksture, itd. Drugo, da robot samostalno i precizno isplanira kretanje svoje hvataljke tako da iz tačke "A" u tačku "B" prenese puzlu i precizno je postavi na tačno određeno mesto koje odgovara kontekstu na zadatoj slici.

To predstavlja višestruki robotski zadatak koji samo naizgled deluje vrlo jednostavno, ali kažem, ni za čoveka to nije lak posao, pogotovo kad se radi o većem broju elementa. Rešavanje ovog zadatka zahteva visok nivo koncentracije, zapažanja detalja, prepoznavanje boja, oblika i teksture, zaključivanje, donošenja odluka i konačno precizne manipulacije.

Metode, tehnike i vešti ne primenjene na robotu za rešavanje problema sastavljanja puzli mogu se primeniti na mnoge tehnološke zadatke u industriji kao npr. montaže elektronskih sklopova koji se sastoje iz velikog broja delova, selekcija i separacija predmeta na pokretnim trakama, peletiranje proizvoda i sl.

S druge strane, pored robotike, radimo i u drugim oblastima nauke kao npr. na razvoju specifi čnih sistema za eksploataciju obnovljivih izvora energije. Tu pre svega mislim na inovati vna rešenja koja ne podrazumevaju primenu konvencionalnih fotonaponskih panela, nego na sasvim nova rešenja zasnovana na poznatim principima fizike.

Konkretno, radimo na razvoju kogenerativnih energetskih sistema, koji koriste istovremeno svetlosnu i toplotnu energiju iz oba spektra sunčevog zračenja: vidljive svetlosti i infracrvenog zračenja. Vidljivi spektar sunčevog zračenja je ono što ljudsko oko zapaža, a energiju iz infracrvenog spektra osećamo na koži kao topline ili pečenje. Energija iz infracrvenog spektra solarnog zračenja je čak zastupljenija u tom celokupnom spektru sunčevog zračenja što znači da nosi veći kvant energije koju možemo iskoristiti.

Međutim, u današnje vreme je ovaj vid energije manje korišćen od energije iz vidljivog spektra koja se koristi kod foto-naponskih sistema odnosno popularno nazvanih foto-panela. U današnje vreme se uglavnom najviše koriste fotonaponski paneli, možda i zato što je ta tehnologija dosta pojeft inila pa je postala široko dostupna. Nažalost, efikasnost panela je prilično niska, čak niža od 20%.

Energetika i obnovljivi izvori energije predstavljaju izazov za istraživače. Iz tih razloga, pored robotike, mi u Institutu "Mihajlo Pupin" radimo i na razvoju ekoloških sistema koji koriste obnovljive izvore energije, a koji imaju veze sa roboti kom, automatikom i digitalizacijom pošto se od ovih Sistema zahteva praćenje položaja sunca na nebu kao i različita senzorska merenja, obrada signala i podataka što zahteva visok nivo digitalizacije i grafi čkog predstavljanja. Prošle godine smo ispred Tržnog centra "Ušće" u Beogradu, postavili tzv. prečišćivače vazduha na otvorenom prostoru. Ovi uređaji koriste alternati vnu energiju u formi kinetičke energije vozila u pokretu odn. kinetičku energiju saobraćaja.

To predstavlja tzv. latentnu (skrivenu) energiju koja je izobilna i realno slabo korišćena do današnjih dana. U podzemnoj garaži TC "Ušće" smo postavili električne podne prelaznice, koje funkcionišu tako što vozilo, kada pređe preko tih prelaznica koje su u formi uličnih usporivača brzine odn. popularno nazvanih "ležećih policajaca". Oni poseduju frikcione valjke ugrađene u svoju strukturu. Kada vozilo pređe preko tih valjaka, zarotira ih gumenim pneumaticima, a oni su spregnuti sa električnim generatorom koji proizvodi električni napon (struju).

Po podacima, u proseku oko pet hiljada vozila dnevno uđe i izađe u/iz podzemne garaže. Kumulativno posmatrano to je značajna količina energije koja je do sada bila neiskorišćena a pokazali smo da je to moguće iskoristiti i to za napajanje uređaja za prečišćavanje vazduha na platou ispred šoping centra na Novom Beogradu.

Časopis Industrija: Ovo deluje kao savršeno rešenje za čistiji vazduh u gradu. Da li bi tako nešto moglo da se napravi po celom Beogradu, svim gradovima?

Profesor dr Aleksandar Rodić: To i jeste ideja. Beograd je jedan od najzagađenijih evropskih gradova i onda smo upravo hteli da pokažemo da u nedostatku sistemskih rešenja, koja su skupa i podrazumevaju da bi morali da pozatvaram sve termoelektrane na ugalj, da bi morali praktično da eliminišemo sva vozila na pogon na fosilna goriva iz gradskih sredina, da bi morali da eliminišemo i oko 300 hiljada kotlarnica u Beogradu koje se lože na ugalj ili mazut.

To je praktično nemoguće, neisplati vo u ovom trenutku, ali to su sistemska rešenja koja su potrebna. Svesni smo da nam je potrebno najmanje 10, 15, možda i 20 godina da mi to sistemski realizujemo i rešimo ovaj veći problem aero-zagađenja. Zato smo rekli, hajde da vidimo da li možemo da nađemo neka brza, ad-hoc rešenja koja mogu u relativno kratkom vremenu da se ostvare. A to je, znači, da isprojektujemo energetski neutralne uređaje, koji koriste energiju iz svoje neposredne okoline a ne iz mreže, da koriste latentnu, skrivenu energiju iz fizičke okoline, da pokreću tu mašinu koja će filtrirati vazduh i praviti tzv. "zaštićene zone" u gradu.

Prema našoj računici ako bi oko 3000 ovih uređaja bilo postavljeno u Beogradu, to bi moglo u kratkom roku da značajno umanji efekte akutnog problema aero-zagađenja. Ovi uređaji bi bili postavljeni na najprometnijim mestima u gradu, a to su stajališta gradskog prevoza, ulazi u tržne centre, ulazi u predškolske i školske ustanove, bolnice, klinike, gradske opštinske zgrade itd.

Ako znamo koliko ima gradskih linija javnog prevoza, plus koliko ima stajališta na tim linijama, to je već oko 2000 uređaja, plus škole, bolnice, klinike i sve što smo nabrojali … dolazi se do broja od oko 3000 ti h uređaja. Kada bi se postavili na najprometnijim mestima u gradu, oni bi praktično formirali zaštitne kupole, odnosno hemisfere, u radijusu 10 do 15 metara.

To bi izgledalo kao zaštitni "kišobrani" i ako ste u tim zonama, vi udišete duplo čisti ji vazduh nego onaj što je on van tog zaštitnog prostora. To znači, ako pretpostavimo da je kritičan broj tzv. suspendovanih česti ca PM10 i PM2.5, recimo negde oko 50, ovaj uređaj to prepolovi.

Prečišćivač vazduha radi tako što poseduje vodene filtere i pomenute čestice ostaju u void dok uređaj izbacuje napolje čist vazduh. Ovaj filtrirani vazduh, nažalost, meša se opet napolju sa prljavim vazduhom ali ga značajno "razblažuje" tako da više nije u toj meri koncentrovan i toksičan.

Ako govorimo o nekim budućim projektima, istraživanjima i razvoju želim da napomenem da smo nedavno konkurisali kod Fonda za nauku, Ministarstva nauke, inovacija i tehnološkog razvoja Republike Srbije za jedan projekat za koga se iskreno nadam da će napraviti ozbiljan pomak u borbi protiv divljih šumskih i planinskih požara. Radi se o jednom robotizovanim sistemu za gašenje šumskih i planinskih požara na nepristupačnim terenima i to korišćenjem jata (flote) protivpožarnih dronova. Opet, ovaj projekat biće baziran na algoritmima veštačke inteligencije.

Princip rada podrazumeva da ćemo imati dobro organizovane formacije proti vpožarnih dronova koji će umesto ili u sadejstvu s protivpožarnom avijacijom dejstvovati po vatrenim ciljevima na zahvaćenom terenu. Cena flote dronova je par miliona evra u poređenju s specijalizovanim letilicama protivpožarne avijacije čije cene kreću i više desetina miliona.

Pri tome ta protivpožarna avijacija, ne sme dejstvovati noću zbog bezbednosti pilota, drugo, ne mogu da se spuste dovoljno nisko zbog gustog dima i nepristupačnog terena da se ne bi rizikovali živote pilota. Iz ti h razloga, vrlo često, proti vpožarna avijacija nije dovoljno efi kasna u suzbijanju požara na nepristupačnim terenima.

Dodatni argument u korist formacije protivpožarnih dronova je i taj da ljudske ekipe sa opremom na leđima pokušavaju da se probiju do požara po nepristupačnom terenu i sve to povećava rizik, a sa kargo dronovima se dejstvuje iz vazduha, dovoljno nisko da se bude precizno i efikasno. Pre par godina, kad je gorela planina Tara u Zaovinama, ako dobro pamtim da je preko 30 dana bilo potrebno da se lokalizuje taj požar uz ogromne štete po šumski fond i infrastrukturu. Ovako, sa protivpožarnim dronovima, nosivosti od 30 do 100 litara, flotom od desetak, dvadeset takvih uređaja koji mogu da se spuste dovoljno nisko i budu daljinski vođeni, može sa daleko manjim rizikom gasiti požar. Flota dronova može delovati sinhronizovano, što znači po jednoj tački ili distribuirano po više tačaka istovremeno.

Požari su distribuirani problem i istovremeno možete dejstvovati po više tačaka, a možete alternativno u naletu delovati ciljno na jednu tačku i tako pojačati i koncentrisati dejstva. Ali naravno, to je neizvodljivo bez podrške veštačke inteligencije koja mora da obezbedi sinhronizaciju leti lica u letu i prepoznavanje tačaka na terenu, što je od suštinskog značaja.

Kada se desi požar negde u planini, vi tamo nemate kamere, to može da se snimi iz aviona, ali u gustom dimu opet vi ne možete doći do vama važnih informacija. Uz pomoć protivpožarnih dronova, osnaženim algoritmima veštačke inteligencije, mnogo je lakše boriti se s vatrenom sti hijom na nepristupačnim terenima.

Mi ovde u Pupinu imamo konstitutivno preduzeće koje je jedno od najuspešnijih preduzeća u bivšoj Jugoslaviji, koje proizvodi simulatore kako za vojne tako i za civilne potrebe. Moj prvi posao kao mladog inženjera, kad sam 1987. godine počeo da radim u Pupinu, je upravo bio razvoj, rad na razvoju simulatora mlaznog aviona G-4, Super Galeba.

Mi imamo dugu tradiciju ovde u institutu, sigurno preko 30 godina u razvoju različitih simulatora. U to vreme, kad sam počeo da radim u Institutu Mihajlo Pupin, Srbija, odnosno bivša Jugoslavija je bila među pet država u svetu, koji su mogli da naprave simulator mlaznog aviona što podrazumeva razvoj i hardvera i softvera.

Da, da, među pet država u svetu ... E sada, simulator planinskog požara u virtualnoj stvarnosti je velika stvar, ogromna pomoć operaterima, jer vi možete na tom simulatoru relativno brzo da odredite najbolju strategiju suzbijanja požara u zavisnosti od konfiguracije terena, dejstva vetra i vegetacije zahvaćene požarom.

Časopis Industrija: Kako ocenjujete trenutni razvoj humanoidne robotike u Srbiji i svetu?

Profesor dr Aleksandar Rodić: Što se tiće razvoja humanoidne robotike u Srbiji, mislim da je to pomalo zamrlo. Odnosno nije od toga odstupilo, nego uglavnom je to na nekom akademskom nivou, u smislu da se to još uvek predaje na univerzitetu, ali malo se radi na razvoju, za razliku od "zlatnog" perioda razvoja Humanoidne roboti ke od 1968. pa sve do 90-ti h.

Ova laboratorija za roboti ku Insti tuta Mihajlo Pupin je faktički bila regionalni centar, koji je, zahvaljujući radu akademika, profesora Miomira Vukobratovića, našeg učitelja i osnivača ove laboratorije, postala poznata u svetu.

Zapravo, sve verzije egzoskeleta i dvonožnih veštačkih hodača, koji su isprojektovani i napravljeni u tom periodu 70-ti h godina u ovoj laboratoriji, oni su pionirski doprinos svetskoj Humanoidnoj robotici. Posle su japanski naučnici tu teoriju i ta iskustva preuzeli, prevodili knjige naših pionira roboti ke i danas su vodeća sila u toj oblasti nauke.

Nažalost, visoka nauka je "skup sport", da se tako izrazim. Danas, humanoidnom roboti kom, uglavnom se ovde kod nas bavimo u akademskom smislu, držimo predavanja, prezentacije, razvijamo softverske algoritme ali nema nažalost razvoja, zato što to zahteva značajna sredstva kojih nema.

U svetu, poslednjih godina Ilon Mask je jedan od glavnih nosilaca razvoja kada govorimo o projektima tog industrijskog humanoida. A to znači da se radi na robotu koji će faktički zameniti ljude u fabrikama. Kina isto ulaže ogromna sredstva u ovom sektoru. Tako, možemo zaključiti da je težište humanoidne robotike za sada u Kini i u Americi.

Situacija je takva pre svega zahvaljujući krupnom kapitalu. Svi oni, koji su radili nekada u oblasti automobilske industrije, sada ulažu ogromna sredstva u razvoj humanoidnih industrijskih robota, koji će biti kognitivno i fizički pandam čoveka za proizvodnom trakom. Gledao sam neke fi lmove o novim ostvarenjima na ovom polju nauke, i iskreno nisam uvek siguran da to što sam video je i realno ili je generički.

Ali recimo, ono što su prikazali Boston Dynamics ili Ilon Mask, ako je to zaista, da kažem isti nski, onda je to na granici naučne fantastike. Pošto smo kao robotska laboratorija prepoznatljivi na svetskoj mapi kada je robotika u pitanju, nedavno smo iz Kine dobili ponude za njihove humanoidne robote, koji se koriste kao istraživački alati u njihovim laboratorijama.

Cene tih robota su od 200 do 300 hiljada evra po uređaju. Hoću da kažem da je to jako skupa oprema, a nedavno sam čitao intervju Ilona Maska koji je rekao da će za najviše 4-5 godina moći da napravi humanoidnog robota koji će koštati ne više od recimo 15.000 dolara. I to na bazi novih materijala, na bazi integrisanih elektronskih komponenti .

Ako se to zaista desi, to će pokrenuti novu tehnološku revoluciju. Zato što, po mom mišljenju, robotika i veštačka inteligencija će sigurno obeležiti najmanje naredne tri decenije razvoja čovečanstva. E sada, koliko je to sa humanog i etičkog aspekta zaista opravdano, to je već neka druga priča.

Za taj aspekt, ja kao inženjer, nisam kompetentan da o tome pričam, ali što sam stariji i što se duže ovim bavim, vidim da stvari ne idu baš uvek u dobrom pravcu, da se ta vrhunska tehnologija sve više i zloupotrebljava. Iz tih razloga, imam ozbiljnu dozu skepse u kom pravcu će to dalje ići.

Ali definitivno naučnici su sposobni da naprave tehnološkog klona čoveka. Znači, na sadašnjem nivou razvoja nauke već postoje te mogućnosti . Radi se još na razvoju određenih materijala, kompozitnih materijala, pogonskih jedinica, i, pre svega, energetske autonomije. Jer sadašnje baterije nisu dovoljno dobre.

Prvo, jer su teške, drugo, nemaju takav kapacitet da mogu obezbediti funkcionisanje robota 24 sata. Poređenja radi, čovek je u mogućnosti da pojede jednu bananu ujutro i može veći deo dana da funkcioniše. Robot još uvek nema alternative za baterije. Sa tom baterijom, koju eventualno ima u sebi, može najviše par sati da funkcioniše i onda mora da ide na dopunjavanje.

Tako da, što se tiče humanoidne robotike, još uvek su nerešena pitanja energetske autonomije i pokretača. Kad kažem pogona, znači, onog trenutka, kad naučnici naprave veštački mišić, na bazi elektroaktivnih polimera ili slično, tada će pogotovo humanoidna roboti ka doživeti radikalan skok. I tada možemo reći da će sposobnosti robota biti u neku ruku superiornije od ljudskih.

Časopis Industrija: Strah od nepoznatog je na neki način normalan kod ljudi, ali posle svih mogućnosti u roboti ci o kojima ste pričali, koliko taj strah zaista postaje realan?

Profesor dr Aleksandar Rodić: Na žalost taj strah postaje realan, naročito kada vidite šta se sve dešava u svetu. Strah je realan zato što se čini da je na svetskom nivou borba za prevlast. I tu se očigledno više ne biraju sredstva. Ako bolje pogledate na međunarodnom nivou, u šta se najviše kapitala ulaže, videćete da je to ulaganje u vojnu industriju, u veštačku inteligenciju, u robotiku.

Te tri stvari sve rivalske strane vide kao potencijalno svoje buduće preimućstvo … tehnološko preimućstvo. I zato, po meni, strah je opravdan. Nisam pesimista, ali realno bojim se da to može da ode u pravcu gde ne treba, a i da se zloupotrebi.

Časopis Industrija: Kako vidite budućnost interakcije između ljudi i robota u industrijskom okruženju?

Profesor dr Aleksandar Rodić: Da, ovo pitanje smo načeli, ali možda samo da istaknem da ako roboti dobiju elemente emocionalne inteligencije, znači, društvenosti , da budu svesni emotivnog stanja partnera u poslu, kao i svog, onda možemo govoriti o nekoj sinergiji, pozitivnoj sinergiji.

Ali s druge strane, opet da se vratimo i na onu bojazan britanskih naučnika. Stephen Hawking je jednom izjavio, da parafraziram "ako jednom naučimo robota emocijama, mi rizikujemo da će on u jednom trenutku početi da nas mrzi i da nam postane neprijatelj".

U današnje vreme postoje potrebi razvijeni alati , pre svega algoritamski da se tako izrazim, da se ljudsko, to društveno-emoti vno ponašanje može modelirati , simulirati , može se i implementirati na mašini. Ali, stvar je u tome kako sve to kontrolisati. Kako to kontrolisati da se ne otrgne kontroli? Da se ne zloupotrebi.

To vam je kao i u drugim vrhunskim tehnologijama. Znači, u nuklearnoj fizici, ako koristimo energiju za dobrobit čovečanstva, i ako se pravilno koristi , to je svakako pozitivno. Ako se pak ona zloupotrebi, a vidimo danas kako se preti i zvecka tom tehnologijom, onda ta "tamna" strana tehnologije je za čovečanstvo opasna.

Tako i u ovoj oblasti , pošto se veliki kapital ulaže u razvoj robotike i veštačke inteligencije, onda tu trebaju da se donose i zakoni, a već se donose, kako, kada i na koji način koristiti tu tehnologiju. A opet, koliko ljudi poštuju zakone, koliko sila poštuje zakon, ta neka opšta načela upotrebe tehnologije, to je diskutabilno.

Časopis Industrija: S obzirom na temu o kojoj razgovaramo, kao što je veštačka inteligencija, jedno pitanje sam odlučio da bude od iste. Zadao sam veštačkoj inteligenciji da prouči Vaše radove, intervjue i da Vam postavi pitanje. I pitanje je: "Možete li podeliti svoje iskustvo u primeni teorije tačke nultog momenta u savremenoj robotici?"

Profesor dr Aleksandar Rodić: Tačka nultog momenta je teorija, odnosno zakon, zakon nauke, koji je profesor Vukobratović sa svojim saradnicima ovde kod nas doneo 1972.godine. To je teorija po kojoj danas hodaju najsavremenije humanoidni roboti .

A sama ta teorija je relativno jednostavna. Videli ste akrobatu nekad kako balansira, kako uzme štap na vrh prsta, pa onda balansiranjem uspeva da štap ostane u ravnoteži - verti kalno. Tačka nula momenta je upravo to. Imate jednu tačku u tom takozvanom oslonačkom poligonu.

Znači, bilo da na zemlji stojimo sa dva stopala, ili smo podigli jednu nogu, pa stojimo na jednoj nozi, postoji tzv. oslonački poligon. U okviru tog oslonačkog poligona, tačka koja predstavlja fakti čki projekciju našeg centra mase, dole na ravan oslonca, bila bi ta tačka nula momenta. I u njoj je, kao što samo ime kaže, moment prevrtanja jednak nuli. Znači, ostaćemo uspravni. Eto, nadam se da sam uspeo popularno to da objasnim.

Časopis Industrija: Kako ocenjujete saradnju između akademske zajednice i industrije u oblasti robotike u Srbiji?

Profesor dr Aleksandar Rodić: U Srbiji je, na žalost, ta saradnja veoma skromna. Za razliku od tehnološki razvijenijih zemalja, gde su ulaganja iz industrije u nauku od 30% do 50%, kod nas je to na nivou oko 4%. To jednostavno znači da industrija, ako izuzetno ima neki interes, postoji šansa da će uložiti u neki razvojni projekat.

Ulaganje u nauku je dugo i neizvesno. Od recimo 100 patenata tek 3-4 bivaju komercijalizovani. To kaže stati sti ka ali ipak razvijenije industrijske, tehnološke države cene i ulažu u nauku zbog presti ža i profi ta. Ali, verujte mi, u mojoj karijeri dugoj 38 godina, nisam imao poziti vnih primera, u smislu da su industrijske kompanije kucale na vrata naučno-istraživačke organizacije da im rešimo neki problem. Uglavnom se te kompanije opredeljuju da uvezu tehnologiju, odnosno da kupe gotove robote ili, možda, polovne na zapadnom tržištu, da im to neko izmontira i da odmah krenu da rade.

Ulaganje u istraživanje i razvoj njih ne zanima. Razlog zašto je to tako, mislim da poslovni ljudi u Srbiji ne gledaju dovoljno daleko. Verovatno je kod nas u poslovnom kontekstu teško praviti neku strategiju razvoja dužu od 2-3 godine.

Tehnološki razvijene zemlje i ozbiljne kompanije prave strategiju razvoja za narednih 10-20 godina. Oni znaju tačno u kom pravcu investicije idu, u koje će se nove tehnologije uložiti , zato što će takva strategija i ulaganje, posle nekog vremena doneti komparativnu prednost, odnosno konkurentnost na svetskom tržištu.

Kod nas, na žalost, zato što smo mi relativno malo tržište, sve te vremenske margine su mnogo uže, i naši poslovni ljudi, ne svi naravno, ali uglavnom poslovni ljudi gledaju kako da za godinu, dve, eventualno tri godine obrnu kapital i da obave posao uz što manje ulaganja.

To je donekle razumljivo. E sada, takav način rada podrazumeva da kupe gotovu tehnologiju sa kojom mogu da završe posao koji su isplanirali, a šta će biti posle tri godine, videće se. Na žalost, tako je, i verovatno je to odraz te liberalne ekonomije, tržišne …

U takvoj atmosferi bi jedino država, kroz svoja ministarstva, mogla kroz podsti caje da promeni vid poslovanja kada su nove tehnologije u pitanju. U smislu, kada bi država rekla, u redu, mi hoćemo da podignemo našu domaću industriju i mi ćemo dati podsti caje za nabavku ti h novih tehnologija, ali ćemo dati i za razvoj istih.

Na taj način bi se verovatno nešto promenilo, s tim što ti rezultati se ne mogu odmah videti , kao što se i uloženi novac ne može odmah vratiti , ali taj neki period do 10 godina ulaganja u nove tehnologije i razvoj, svakako se može isplatiti . Međutim, kao što rekoh, razumem da je 10 godina u našim uslovima tržišnog poslovanja, veoma dug period. Sa druge strane, u Kini već uveliko postoji strategija i ozbiljna planiranja za 2050. godinu.

Časopis Industrija: Koji su, po Vašem mišljenju, najvažniji trendovi u razvoju inteligentnih robotskih sistema u narednih deset godina?

Profesor dr Aleksandar Rodić: Pa, znači trendovi jesu svakako robotika i veštačka inteligencija koji će se razvijati paralelno. Zato što čovek kao inteligentno biće, odnosno robot kao kopija čoveka, je najbolje sredstvo za testi ranje algoritama veštačke inteligencije.

Koliko na ljudima ne možete i ne smete raditi takve vrste eksperimenata, na robotu vi to možete uz ponavljanja koliko god puta je potrebno. Te dve naučne discipline svakako prožimaju jedna drugu i pratiće se narednih, već sam rekao moje predviđanje, tri decenije sigurno, a možda i posle toga, dok postoje komercijalni razlozi i dok se ne pojave nove naprednije tehnologije (ako ih bude)..

Tako će verovatno biti i sa IT industrijom i sa robotikom, ali s obzirom da je to vrlo profitabilno i da tek ulazimo u tu fazu kada će roboti zaista postati veoma profitabilni sistemi, pre svega za krupne korporacije. Moja predviđanja su da će taj period od tri decenije biti vrhunac, a onda verovatno, posle će to polako početi da opada.

Zašto? Pa kažu da reciklaža te elektronske opreme značajno poskupljuje sve te procese. I onda, velike kompanije kad ulažu u razvoj nekih novih tehnologija, moraju da vode računa za 10, 15, 20 godina, koliko će njih koštati da recikliraju te stare uređaje vodeći računa o ekološkim standardima što je najčešće veoma skup proces. I to je kao bumerang. Onda se vraća, u tom smislu da inhibira dalji razvoj.

Znači, sigurno naredne tri decenije će i veštačka inteligencija i robotika napredovati dramatično, a posle toga videćemo, ali u svakom slučaju, mislim da čovečanstvo ide u tom pravcu, da čak kažu i naučni skeptici, da zbog svega što se dešava u svetu, ratova, ogromnih zagađenja, porast populacije, nove tehnologije i industrijalizacija koja opet utiče na klimatske promene, sve to skupa vodi do opasnosti da civilizacija iščezne. I onda imate sve više priča o tome da će možda budući roboti koji će imati elemente veštačke inteligencije, u stvari nastaviti ljudsku civilizaciju kroz svoju tehnološku pojavu.

Znači kao tehnološki klonovi ljudi. Mnogo smo se danas dotakli tih tema koje su u domenu i naučne fantastike, ali prosto ljudi moraju razmišljati i "preko horizonta".

Časopis Industrija: Kako Institut "Mihajlo Pupin" doprinosi obrazovanju novih generacija inženjera u oblasti robotike?

Profesor dr Aleksandar Rodić: Institut Mihajlo Pupin je članica univerziteta. Nama su istraživanje i razvoj dominantne aktivnosti . Ne toliko edukacija i obrazovanje. Međutim, naši najeminentniji istraživači koji imaju naučna zvanja predaju na univerzitetu. I to je dobro i za nas. Pre svega, zato što imamo uvid i kontakte sa mladim, talentovanim istraživačima.

A sa druge strane, svake godine sa univerziteta u Srbiji, ne samo beogradskog, nego i sa drugih, partnerskih univerziteta u Srbiji, dolaze nam obično, preko leta specijalizanti ili praktikanti , zato što pogotovo na višim godinama studija, na univerzitetu imaju obavezu stručne prakse. I onda ta deca imaju prilike ovde, u institutu, da se upoznaju sa realnim projektima. Ne samo istraživačko, nego i sa razvojnim.

Zato što na univerzitetu, u školskoj klupi, iz knjige, iz laboratorijskih demonstracija, vi ne možete baš da steknete inženjerske veštine. I s te strane, instituti su veoma korisni za ovo društvo i za univerzitet, zato što su spoj nauke i industrije. Nismo ekstremna industrija, nismo ekstremna nauka. Naukom i obrazovanjem, pre svega, se bavi Univerzitet dominantno.

A u industriji su inženjeri, a instituti su ustanove koje gaje nauku, istraživanje i spuštaju faktički taj transfer znanja ka industriji. I zato je značaj i u tom kontekstu i moje laboratorije u institutu Mihajlo Pupin, da svake godine imamo određen broj studenata, takođe i inostranih studenata, preko studentske asocijacije IASTE. Svake godine od juna do septembra dvoje, troje inostranih studenata nam gostuju ovde, i to je dobro i zbog naših mladih istraživača. Zato što će ti mladi ljudi za desetak godina biti važan naučni faktor u svojim zemljama i oni su najbolji ambasadori i Pupina, i Srbije.

Zato što ovde stvore prijateljstva, i za neku godinu kada postanu neki rukovodioci, neko ko se za nešto pita, onda emotivno oni gravitiraju ka nama. I u današnje vreme nam se javljaju ljudi koji su ovde i pre desetak, petnaest godina boravili na praksi, povremeno nam pošalju neki mali izveštaj kako su napredovali u karijeri, i uvek je to dosta i emotivno, i nama je puno srce. I to je jedna od najlepših spona.

Najlepša i najbolja spona je zato što se ti mladi ljudi faktički akademski umrežavaju i zato što u današnje vreme projekti nisu samo projekti jedne institucije, nego često imate pet, šest, pa i desetak institucija koje čine konzorcijum. I onda ukoliko imate dobra poznanstva, ako ste u studentskim danima sarađivali sa kolegama u Norveškoj, Francuskoj ili Nemačkoj, vi ćete sa njima praviti partnerstva oko projekata i na taj način ćete i produžiti saradnju, a to je uvek i lepo i korisno.

Časopis Industrija: Profesore Rodiću, približava se značajan događaj koji organizujete u Beogradu, možete li nam nešto više reći o tome za kraj našeg razgovora?

Profesor dr Aleksandar Rodić: Ono na šta je zaista ponosna naša robotičarska zajednica u Srbiji, je da ćemo po drugi put od 2016. godine, od 18. do 20. juna ove godine, u Palati Nauke, organizovati 34. Međunarodnu konferenciju iz roboti ke u Alpskim, Jadranskim i Podunavskim zemljama, gde nam se prijavilo 78 autora iz 15 evropskih zemalja, a i šire, imaćemo autore i iz Saudijske Arabije, koji će u junu doći u Beograd na ovu međunarodnu konferenciju.

Da napomenem da je ovo konferencija o kojoj pričam jedna od 2 ili 3 najveće evropske konferencije. Znači, u svetu ima veliki broj konferencije, naučnih konferencija iz roboti ke, ali u Evropi imaju 2-3, uglavnom su regionalne.

Postoje konferencije na kojima su Španija i Portugalija, pa Litvanija i Poljska, i mi u Jugoistočnoj Evropi pravimo ovu o kojoj govorim i koja je veoma posećena i vidljiva. Tako da je ovo odlična prilika i našim mladim istraživačima, i studenti ma sa univerziteta, da uživo vide plenarne predavače, velika imena svetske roboti ke, koji su nam potvrdili svoj dolazak. U ta 3 dana, u jutarnjim satima će biti plenarna predavanja, gde ćemo zaista moći da čujemo o najsavremenijim dešavanjima u ovoj oblasti nauke u svetu, sa eminentnih institucija.

Tako da, to je jako lepa prilika i za naše istraživače, a i šire. Mislim da je interesantno naravno i medijima da isprate ovo dešavanje, zato što se ne dešavaju baš tako često ovako velike svetske konferencije.

U tehničkim naukama nema baš puno prilike da Srbija ugosti ovako velike naučnike. Tako da pozivam ovim putem naučnu i generalno javnost, da dođu u Palatu Nauke, koja će biti otvorena za sve zainteresovane i da vide svetske naučnike iz robotike.

Razgovor sa profesorom Rodićem pružio nam je dragocene uvide u trenutne trendove i buduće pravce razvoja robotike. Njegova posvećenost istraživanju i inovacijama, kao i angažovanje u obrazovanju novih generacija inženjera, ključni su za dalji napredak ove oblasti u Srbiji i šire.