Lewis Urry - energetska revolucija (a ne evolucija)

Fotografija od: TME

Lewis Urry, koji je ušao u istoriju usavršavajući pronalazak drugog pronalazača  Alesandra Volte, rođen je 29. januara 1927. u Pontipulu, Kanada.

Još u 18. veku, ovaj drugi je razvio prototip galvanskih ćelija koje su, u svojoj verziji cink-ugljenik, bile popularan, ali ne baš efikasan izvor energije sve do sredine 20. veka, kada je Lewis Urry upravo ušao u svet. svet inženjeringa.

Urry je diplomirao na Univerzitetu u Torontu 1950. godine, specijalizujući se za hemijsku tehnologiju i procesno inženjerstvo.

Brzo je našao posao u ogranku Union Carbide, kompanije koja je proizvodila cink-ugljenične baterije marke Eveready.

Završio je u odeljenju za istraživanje i razvoj, gde mu je dodeljen zadatak da poveća efikasnost baterija.

Zbog svojih karakteristika, ćelije cink-ugljenik su pogodne za napajanje malih kola sa malom potrošnjom energije.

Međutim, oni se ne nose sa češće korišćenim uređajima kao što su igračke ili prenosivi radio, gde je potrebno često menjati baterije. Urry je zamoljen da promeni ovo stanje stvari.

Lewis Urry i alkalne baterije

Kanadski inženjer je preduzeo prilično neobičan korak da poboljša efikasnost baterije.

To je zato što je odlučio da se ne isplati raditi na poboljšanju kvaliteta postojećih rešenja, već da se napravi nešto sasvim novo.

Urry je bio uveren da se drugi materijali mogu koristiti u procesu projektovanja.

Na kraju je došao do zaključka da bi mangan dioksid bio odlična katoda, anoda bi i dalje bila od cinka, dok bi alkalni materijal preuzeo ulogu elektrolita.

Na taj način je dobio ćeliju veće izdržljivosti, ali male snage.

Zbog toga je dizajn još uvek trebalo da bude rafiniran, a ključ uspeha se ispostavilo da je upotreba cinka ne u čvrstom obliku, već u obliku praha.

Ovo rešenje je značajno povećalo snagu ćelija i stavilo Urijevo ime u istorijske knjige.

Zanimljiv je aspekt kako je pronalazač predstavio svoj pronalazak.

Koristio je trik koji dobro poznajemo iz današnjih TV reklama – uzeo je dva autića i stavio svoj prototip u jedan od njih, a široko rasprostranjenu cink-ugljičnu bateriju u drugi.

Kao što možete pretpostaviti, automobil igračka sa prototipom alkalne baterije mogao je da vozi mnogo duže, a prezentacija je bila toliko impresivna da su ove ćelije skoro odmah počele da se proizvode i prodaju u masovnim razmerama.

Urry je dobio patent za svoju bateriju 1959. godine (godinu dana nakon što je puštena na tržište), ali se tu nije zaustavio.

Tokom svoje karijere, ukupno je stekao više od 50 patenata, a njegov rad na litijumskim baterijama koje se danas široko koriste za napajanje naših mobilnih telefona takođe spada među njegova najveća dostignuća.

Iako je prošlo 70 godina otkako je izumljena alkalna baterija, Urijev prototip je i dalje izložen.

Može se posetiti u Smitsonijan institutu, gde je izložena pored prototipa Edisonove sijalice.

Na kraju, vredi napomenuti i da je brend Eveready promenio ime 1980. godine i sada je poznat kao Energizer.

Dragi inženjeru, poklonite se hemičaru

Istorija elektriciteta i elektronike, iako vezana za fiziku i majku svih nauka, matematiku – ostaje neraskidivo povezana sa hemijom. Nigde drugde nećemo jasnije videti ovu pojavu nego u oblasti izvora energije.

Od početka vremena, sa baterijom Alesandra Volte, električnu energiju i elektroniku pokreću elektroni upregnuti za rad kroz različite hemijske procese.

To je i danas slučaj: napredak u oblasti mobilnih uređaja povezan je sa evolucijom litijum-jonskih, litijum-polimernih i konačno litijum-gvožđe-fosfatnih ćelija. Hemija je takođe razvila alate za proizvodnju optimizovanih fotonaponskih uređaja.

Tu se ipak ne zaustavlja: ​​na kraju krajeva, zahvaljujući ovom polju danas možemo uživati u efikasnim, stabilnim elektrolitičkim kondenzatorima i superkondenzatorima.

Razvoj u oblasti poluprovodnika ostvaruje se zahvaljujući inovativnoj primeni silicijum karbida, a polimeri koji se danas proizvode uspešno zamenjuju tradicionalne ležajeve i zupčanike.

Da ne pominjemo brojne pronalaske u kojima je hemija igrala važnu, iako ne centralnu ulogu, kao što su displeji sa tečnim kristalima.

Ogroman doprinos koji je hemija dala razvoju elektronike i tehnologije je vredan pamćenja, posebno mladih studenata inženjerstva kao i fizičara.

Provokativno govoreći, dok je najmodernija nuklearna elektrana i dalje u suštini preveliki kotlić sa turbinom – hemičari poput Lewis Urry  neprestano guraju napred (ili bolje rečeno kopaju dublje), terajući stvar da služi čovečanstvu na sve nove i nove načine.

Originalni izvor teksta: TME