Covid 19… i kako posle?

Virus za koji smo svi, ili skoro svi, bili ubeđeni da će brzo nestati, ipak to nije uradio. Nije nestao, nismo ga pobedili, bez obzira na sve moderne tehnologije i napredna rešenja koja svet poseduje. Nismo se ni okrenuli, a prolazi druga godina borbe sa Covid 19. Ljudi su umorni, uplašeni, zabrinuti, polako počinju da se osećaju posledice.

O trenutnom, ali i periodu posle korone, kako da najbezbolnije nastavimo dalje, pričali smo sa Katarinom Pajić, geštalt psihoterapeutom.

Časopis Industrija: Kakve će se posledice ispoljiti kod svih nas, poslovno i privatno, kada se ova pandemija zaustavi?

Katarina Pajić: Posledice se već vide, a svakako će biti i novih. Pozivi psihijatrima, psihoterapeutima i psiholozima se iz dana u dan povećavaju, ljudi traže pomoć za svoje doživljaje straha, neizvesnosti, usamljenosti...

Desio se veliki broj separacija za vreme pandemije, Covid 19 nas je naterao na jednu "tišinu duše", gde je makar u jednoj fazi, svako morao biti sa samim sobom u dijalogu, upravo u onom koji se godinama unazad potiskivao ili poništavao, gde je morao doneti neke teške odluke ili prihvatiti ono što jeste.

Poslovno, svedoci smo da je mnogo ljudi ostalo bez posla, a opet, neke su struke i profitirale. Svako se snalazi i bori u skladu sa svojim kapacitetima.

Posledice će se, pored globalnih, ispoljiti u svakom od nas individualno - više nećemo biti isti.

Evolucija i revolucija koje su se desile u nama praviće postepeno novu podlogu na kojoj ćemo stajati i graditi svoje persone.

Časopis Industrija: Kako će trenutna situacija i godina koja je iza nas uticati na zaposlene?

Katarina Pajić: Ostati zaposlen danas predstavlja mnogo veći strah nego proteklih godina. Neizvesnost čini svoje: povećava bazičan strah za egzistencijom koji se u ovo vreme generalizuje i na druge segmente života.

Ovde imamo strah za egzistenciju, ali i strah od bolesti, u najgorem slučaju - smrti.

Zaposleni se, sa jedne strane više trude da zadrže svoju radnu poziciju, a sa druge fokus koji je umeo biti na poslu u toku radnog vremena, često remete i druge misli i strepnje - da li će se razboleti oni sami ili neko drugi značajan njima, da li će raditi vrtići, ko će čuvati decu, da li će postići da zajedno sa svojom decom urade online zadatke i tako dalje.

Sve se odvija brzo uz konstantne promene, bez osećaja sigurnosti na koji su neki pojedinci navikli.

Časopis Industrija: U zadnje vreme se dosta pominje pojam i stanje anksioznosti kod ljudi, u zajednici. Koliko je ona izazvana zaista virusom, a koliko našim odlukama i ponašanjem, načinom življenja?

Katarina Pajić: Anksioznost je naša svakodnevnica. Ponekad je jače, ponekad slabije izražena. Za vreme pandemije, a verujem i posle, dobila je na značenju više no ikada.

Kada naš organizam neko vreme potiskuje strah, strepnju ili potrebe, anksioznost dolazi kao simptom koji opominje da nešto nije u redu i da je potrebna promena.

Naš organizam funkcioniše vrlo inteligentno: za vreme opasnosti on mobiliše sve snage da preživi, a kada opasnost prođe, on se opusti i spusti mehanizme odbrane, tada je najranjiviji. Tada kreće tuga, suicidalne misli, depresija, panika...

Anksioznost nije pitanje odluke, ona ima mnogo dublje korene koje jednostavna promena ponašanja ne može u celosti da koriguje. Ako na silu menjamo ponašanje - ništa ne dobijamo.

Spolja delujemo OK, a unutra gorimo i na kraju sagorevamo. Tamo gde je ona imala svoje uporište, dodatni strah i prigušivanje je samo još više rasplamsuju.

Covid 19 je određenom delu populacije prvi put doneo povećanu anksioznost. Bilo je iznenađenja i pitanja šta je to uopšte, zašto lošije spavam, zašto se često preznojavam, vrtoglavica, ubrzan rad srca...

Svi su je osetili na ovaj ili onaj način. Virus je samo pojačao kod ljudi koji se već bore sa njom.

Časopis Industrija: Svetska zdravstvena organizacija u svojim uputstvima, između ostalog, predlaže i da budemo empatični. Pored empatije, pretpostavka je da je potrebna i individualna odgovornost?

Katarina Pajić: Empatija je uvek poželjna. U kriznim situacijama nam je naročito potrebna kako bi se osećali podržanije i generalno bolje.

Što se tiče lične odgovornosti, kao i za empatiju, ili je nosimo u sebi ili ne, ili imamo problem da je pokažemo, jer bazično nosimo osećaj stida. Sve je individualno.

Časopis Industrija: Virus se prenosi sa osobe na osobu, kako zaustaviti da se na isti način širi i strah od virusa?

Katarina Pajić: I reči se šire kao virus...od tačnih informacija, do onih proizvoljnih, preko teorija zavere...svako veruje u ono što želi.

Istina je da ne znamo sve o virusu i tu je upravo ona individualna odgovornost koju ste spomenuli - biti odgovoran i ne širiti dezinformacije i strah. Na kraju balade dobijamo strah od straha, a to nikako nije dobar put.

Časopis Industrija: Da bismo smanjili stres i strah od trenutne situacije, da li se slažete da je smanjenje i kontrolisanje vremena koje sebe izlažemo informacijama u vezi sa korona virusom jako bitno?

Katarina Pajić: Vreme koje nam je u svakom pogledu dragoceno, možemo koristiti baveći se sobom i svojim potrebama.

Tu su nam greške najmanje. Još ako smo u prilici da budemo korisni i pomognemo drugima u kontekstu cele ove priče, skraćuje se prostor za dosadu, anksioznost, projekcije i nekonstruktivne ili depresivne misli.