ZELENA TRANZICIJA: NOVA ENERGIJA ZA SRBIJU

Energetski sektor Srbije suočen je sa izazovom koji prevazilazi tehniku i brojke – reč je o suštinskoj promeni paradigme. Godinama oslonjen na lignit i hidroenergiju, sistem je ulaskom u treću deceniju 21. veka počeo da se okreće održivijim rešenjima.

Obnovljivi izvori više nisu samo dodatak – postaju temelj.

Usvojeni nacionalni ciljevi jasno govore u kom pravcu idemo: do kraja decenije planirano je da čak 45% električne energije u Srbiji dolazi iz obnovljivih izvora. Na duže staze, ti procenti idu još više.

Za to će biti potrebna ozbiljna ulaganja – ne samo u proizvodne kapacitete, već i u mrežu, zakone, kadrove i svest građana.

INVESTICIONI ZAMAH

Prethodne dve godine donele su pomake – ukupno je pokrenuto oko 2.500 megavata kapaciteta iz vetra, sunca, biomase i otpada. Vetar trenutno dominira među novim projektima, ali solarna energija beleži nagli uzlet, pre svega zahvaljujući sve dostupnijoj opremi i povoljnijim tržišnim uslovima.

U planu je izgradnja dodatnih 3,5 gigavata do 2030. godine, što znači da se investicioni ciklus tek zahuktava.

Procenjuje se da će do 2040. biti potrebna ulaganja od nekoliko milijardi evra – ne samo u elektrane, već i u balansne kapacitete (baterije, reverzibilne hidroelektrane), kao i u dalekovode i trafostanice.

Jedan od ključnih momenata u razvoju sektora jeste uključivanje privatnog kapitala kroz aukcije i ugovore o otkupu energije (PPA).

Paralelno, domaći građani i preduzeća sve češće postaju prozjumeri, postavljajući solarne panele na krovove i smanjujući zavisnost od mreže.

ZAKONSKI OKVIR: STABILNIJI, ALI I DALJE ZAHTEVA DORADU

Uvođenjem novog Zakona o obnovljivim izvorima i propisa koji uređuju aukcije, priključenje na mrežu i balansnu odgovornost, sektor je dobio čvršći regulatorni okvir.

Međutim, praksa pokazuje da i dalje postoje "uska grla" – od sporih procedura, preko neusklađenosti lokalnih i republičkih odluka, do potrebe za dodatnim edukovanjem kadrova.

Jedan od primera je problem mrežnih kapaciteta. Sve više projekata ne može da dobije dozvolu za priključenje zbog zasićenosti postojeće infrastrukture.

To otvara pitanje potrebe za hitnim ulaganjima u prenosni i distributivni sistem, ali i boljim planiranjem razvoja mreže u skladu s prostornim planovima i projektima.

TEHNIČKI IZAZOVI I BALANSIRANJE SISTEMA

Kako raste udeo vetra i sunca, raste i potreba za fleksibilnošću.

Za razliku od termoelektrana, koje mogu da održavaju konstantnu proizvodnju, OIE zavise od vremenskih uslova. Zato je balansiranje sistema postalo prioritet. U fokusu su baterijski sistemi, reverzibilne hidroelektrane i prekogranična razmena energije sa susednim državama.

Neophodna je i digitalizacija sistema – kako bi se potrošnja i proizvodnja preciznije prati li, a višak energije efi kasno usmeravao.

U tom kontekstu sve se više priča i o uvođenju tzv. pametnih mreža (smart grids) i dinamičnog tarifi ranja, koje bi sti mulisalo potrošnju kada ima viška zelene energije.

GDE SU TU GRAĐANI?

Zelena tranzicija neće uspeti ako ostane u rukama investitora i regulatora.

Uloga građana i lokalnih zajednica biće presudna.

Zato se poslednjih godina forsira koncept energetskih zadruga i lokalnih energetskih zajednica, koje omogućavaju da više domaćinstava zajednički investira u, recimo, solarnu elektranu na krovu zgrade ili seoskog doma kulture.

Takođe, sve više pojedinaca prepoznaje ekonomsku isplati vost prozjumerskog modela.

Subvencije, oslobađanje od PDV-a na opremu i jednostavnije procedure priključenja doprinose tome da se sve više ljudi odlučuje da bar deo energije proizvodi samostalno.

ŠTA NAS ČEKA?

Ako se zacrtani ciljevi ispune, Srbija bi već 2030. godine mogla imati više energije iz sunca i vetra nego iz uglja.

To bi značilo i smanjenje emisije CO₂, bolji kvalitet vazduha, veći broj zelenih radnih mesta, ali i veću otpornost na energetske krize i oscilacije cena na međunarodnim tržištima.

Ali taj scenario neće se dogoditi sam od sebe. Potrebna je sinergija – države, privrede, lokalnih zajednica i građana. Potrebna su ulaganja, ali i hrabre odluke. I možda najvažnije – kontinuitet.

Jer zelena tranzicija ne trpi improvizaciju, niti je moguće sprovoditi je "kampanjski".

Ako želimo energetiku koja je pouzdana, čista i otporna, sada je trenutak da je gradimo. I to ne samo zbog direktive iz Brisela ili ciljeva klimatskih sporazuma, već zbog nas samih.

Zbog kvaliteta vazduha koji udišemo, računa koje plaćamo i zemlje koju ostavljamo generacijama koje dolaze.