Industrija u Evropi pod stres-testom

Kada danas govorimo o procesnoj industriji u Evropi, više ne govorimo samo o izazovima i trendovima, već o dubinskim promenama koje preoblikuju čitav sektor.

Posle nekoliko godina turbulencija i energetskih šokova, evropski industrijski sistem ulazi u period u kome se konačno vidi — ko je uspeo da se prilagodi, ko još traži svoj put, a ko će ući u istorijske izveštaje kao primer prekasnog reagovanja.

To možda zvuči dramatično, ali razgovori sa ljudima iz proizvodnje, iz rafinerija, iz hemijskih kompleksa, kao i podaci sa terena, govore da je realnost još ozbiljnija od narativa.

Energetska kriza, koja je kulminirala 2022. i 2023. godine, nije bila samo prolazni poremećaj, već prekretna tačka.

Iako su cene energenata 2024. i 2025. godine delimično stabilizovane, Evropa je i dalje u situaciji u kojoj plaća struju i gas skuplje od većine globalnih konkurenata.

To se posebno oseća u energetski intenzivnim sektorima – hemijskoj industriji, proizvodnji metala, stakla, cementa i petrohemiji.

Tu se danas rešava pitanje dugoročne održivosti: da li Evropa može da zadrži ovu proizvodnju ili će se polako, ali neumitno, premeštati ka tržištima sa nižim troškovima i fleksibilnijim regulativama.

U međuvremenu, potražnja na evropskom tržištu je slaba. Industrijska aktivnost raste sporo, neravnomerno i uz česte prekide.

Veliki igrači su prinuđeni da rade ispod kapaciteta, a mnogi su već u tišini ugasili pojedine pogone.

To se retko vidi u zvaničnim izveštajima, ali je itekako vidljivo u broju porudžbina, stanju u dobavljačkim lancima i neizgovorenom nepoverenju koje vlada širom industrije. 

Ipak, Evropa ima pristup koji druge velike industrijske zone ne mogu jednostavno da kopiraju — ogromna ulaganja u digitalizaciju, automatizaciju i nove procese. Industrijski pogoni u EU sve češće koriste napredne sisteme upravljanja, digitalne blizance, prediktivnu analitiku i optimizaciju baziranu na veštačkoj inteligenciji.

Samo kroz takve tehnologije kompanije uspevaju da neutralizuju deo strukturnog minusa u energiji i resursima.

Dvocifrene uštede energije više nisu marketinški trik već standard u projektima modernizacije. Zelena tranzicija ostaje najvažniji pravac kretanja.

Uvođenje obnovljivih izvora u same fabrike, elektrifikacija procesa, upotreba vodonika, hvatanje i korišćenje CO₂, cirkularna hemija i sve složenije primene naprednih materijala — sve to postaje novi industrijski minimum.

U mnogim segmentima Evropa ne pokušava da bude najjeftinija, već najnaprednija i najčistija.

To je strategija koja može imati smisla samo ako se ne izgubi ono najvažnije: realna, fizička industrijska baza.

Nasuprot tome, ono što Evropa danas ne može da ignoriše jeste rast konkurencije u Americi, Kini i na Bliskom istoku, gde su energija i sirovine drasti čno jeft inije, a investicije idu ka ogromnim, modernim kompleksima.

U takvim okolnosti ma, evropska regulativa mora da pronađe meru — dovoljno ambicioznu da podstakne promene, ali dovoljno racionalnu da ne otera industriju preko Atlantika.

U praksi, to znači više finansijskih podsticaja, poreskih olakšica i podrške investicijama, jer samo regulativa, bez novca, vodi ka gašenju kapaciteta, a ne ka njihovoj transformaciji.

I dok osnovne hemikalije i proizvodi niske dodate vrednosti trpe najveći udar, segment specijalnih hemikalija, naprednih materijala,farmaceutske i fine industrije i  dalje ima odličnu perspektivu.

Tu se i nalazi prilika za novi evropski industrijski model — manji obim, ali veća pamet i veća marža.

Procesna industrija će, čini se, postati sofisticiranija, fleksibilnija i znatno više zasnovana naznanju nego ikada ranije.

 A GDE SMO MI U SRBIJI?

Na potpuno drugačijem terenu, ali u istoj igri.

Naši troškovi energije jesu povoljniji nego u EU, ali je zato tehnološki nivo često ispod evropskog proseka.

Mnogi pogoni rade na opremi staroj decenijama, sa ograničenim stepenom automati zacije i tradicionalnim pristupom upravljanju procesima.

To znači da će svaka ozbiljna modernizacija u Srbiji morati da počne od osnova — digitalne opreme, energetske efikasnosti i standarda zaštite životne sredine.

Istovremeno, Srbija ima realnu šansu da uhvati talas novih investicija, posebno u farmaceutskoj proizvodnji, prehrambenoj industriji sa visokim stepenom prerade, specijalnim hemijskim proizvodima, naprednim materijalima i delovima energetskih tehnologija kao što su hidrogen i biomasa.

Uz to, mnoge domaće fabrike se prirodno oslanjaju na tržište EU, što znači da će nivo standarda koje Brisel postavlja biti merilo i za nas — pre ili kasnije.

Najveći izazov?

Nedostatak stručnog kadra i odsustvo jasne industrijske strategije na nacionalnom nivou.

Bez državne politike koja daje smer — a ne dnevnu improvizaciju — industrija sama teško može da se pomeri sa mesta.

Ipak, ako postoji dobar trenutak za modernizaciju domaće procesne industrije, onda je to sada, dok se Evropa bori za novo pozicioniranje.

Ako uspemo da modernizujemo proizvodnju, podignemo standarde i počnemo da razvijamo proizvode visoke dodate vrednosti , Srbija neće biti na marginama evropskih tokova, već deo šire industrijske mreže koja se upravo formira.

U osnovi, i Evropa i Srbija danas stoje pred isti m pitanjem: da li ćemo biti industrije koje reaguju na promene ili industrije koje ih kreiraju.

Procesna industrija je uvek bila stub privrede — tiha, kompleksna, često nevidljiva široj javnosti , ali ključna za funkcionisanje svega ostalog.

Zato će naredne godine pokazati ko je spreman da prihvati realnost, da se prilagodi i da se gradi dugoročno, a ko će ostati zaglavljen u starim navikama.