Naša priča - PITALI SMO STUBOVE INDUSTRIJE

Povodom jubileja, ideja mi je da u ovom broju imamo i intervju, ali malo drugačiji nego što je bio slučaj do sada. Priču nemamo sa jednom osobom, nego sa više, i ne sa gostom, već sa domaćinom, tačnije sa domaćinima. Pošto sto brojeva nekog periodičnog časopisa, ipak nije mala stvar, a ni mali period izdavanja, ovom prilikom želeo sam da javno kažu takozvani “Stubovi Industrije“ šta misle o samom izdanju, ali i još po nešto.

Počnimo od najmlađeg člana. Jasmina Jovanović Golubović je kao mlada snaga, ali sa zavidnim iskustvom došla u Industriju još 2010. godine. Evo već trinaest godina kako delimo i dobro i manje dobro, ali to i pokazuje da smo se pronašli na pravom mestu u pravo vreme. Koliko su stvari tada bile drugačije kada je došla u Industriju, i šta to voli, i da li ima da nešto ne voli kod ovog posla.

Časopis Industrija: Možemo reći da si kao mlada snaga došla 2010. godine u Industriju. Da li možeš da se setiš i ispričaš nam ukratko kako je to bilo?

Jasmina Jovanović Golubović: Sećam se kao juče da je bilo, kada sam se upoznala sa ’’Industrijom’’ na sajmu građevine u Beogradu, to je bila (slobodno mogu reći) ljubav na prvi pogled sa časopisom. Naziv časopisa, ali i teme u časopisu su mi zvučale veoma interesantno i nekako su mi delovale da daju mnogo širi spektar mogućnosti ko sve može da učestvuje i da se predstavi, što je u časopisu u kom sam ja do tada bila zaposlena, bilo veoma ’’ograničeno’’, s obzirom da sam mogla da kontaktiram samo kompanije iz oblasti građevine.

Bez ikakve ideje da tu mogu da radim u budućnosti, više puta sam klijente (koji su posetili tada moj štand) rado usmeravala i na štand pored... na štand Industrije. Slučajnost ili sudbina...šta li je od ta dva, odlučila je da se kockice slože, da napustim prethodni posao i da se naša spontana komunikacija na sajmu građevine pretvori u saradnju koja i dan danas traje, a verujem da će i u godinama koje su pred nama.

Drugim rečima, godina 2010. je bila odlučujuća za mene i moj dalji poslovni život, zbog čega sam veoma srećna.

Časopis Industrija: Uz Industriju svi mi rastemo, pa tako i ti. Počela si kao devojka, sada si majka jedne lepe devojčice – jel teško da sve uskladiš?

Jasmina Jovanović Golubović: Kada postaneš majka, htela ti to ili ne, tvoji prioriteti se menjaju, i ako si do tada ostajala duže na poslu i ako si putovala i na dalje destinacije poslovno, sve se to ipak na neki način promeni – želiš što više vremena da posvetiš tom malom biću koje ti je promenilo život i navike iz korena.

Tako je bilo i kod mene. Ima naravno raznih situacija, ali kada je tim dobar (kao što je naš), onda znaš da možeš da se osloniš uvek na kolege kao i oni na tebe...ali kao što rekoh kada je tim dobar, onda se to moje odsustvo i nije toliko primetilo..

Ja sam vrlo brzo uspela da se vratim u stari ritam i da budem aktivna kao što sam bila i pre tako važne životne uloge, kao što je majčinstvo.

Časopis Industrija: Šta je ono što voliš kod ovog posla, i da li ima nešto što ti se ne dopada?

Jasmina Jovanović Golubović: Zvučaće kao da je moj odgovor ’’namešten’’ ali moram ovo da napišem- ja volim ’’Industriju’’! Sve u vezi ovog časopisa volim, što verujem da i klijenti sa kojima komuniciram isto osećaju. Sve što radim, radim sa puno ljubavi. Iskreno verujem da smo dobri "posrednici" i da kompanije uz našu pomoć mogu još uspešnije da međusobno poslovno komuniciraju, i da smo mi, da tako kažem, upravo još jedna bitna karika u njihovom poslovanju.

Želim da naglasim da mi je Industrija zaista dala priliku da upravo kroz ovaj posao upoznam mnoge ljude, sada već slobodno mogu reći, moje poslovne saradnike, ali i prijatelje, iz uspešnih kompanija, kako domaćih tako i inostranih.

Takođe...lično volim da putujem, naročito na mesta gde nisam imala priliku da idem. Tu mi ovaj posao omogućava da zajedno sa kolegama vidim razne sajamske manifestacije, ali i gradove i mesta gde se oni održavaju, po celoj Evropi (za sada).

A da li ima nešto i da mi se ne dopada? Sigurna sam da u svakom poslu tako “nešto“ postoji. Bude i kod nas takozvanog jurenja za materijalima i dan posle roka za predaju časopisa u štampu, ali to je sve sastavni deo ove problematike koju mi zovemo – izdavanje časopisa Industrija.

Toga je bilo, i toga će biti, ali čak i to mene vezuje za našu Industriju.

Kada je došao trenutak da ubacimo u višu brzinu, i časopis usmerimo ka vrhu, trebalo nam je pojačanje u timu. U tom trenutku, koji je potrajao pa i više od šest meseci, tražili smo pravu osobu, ali nikako nam na razgovor za posao nije dolazio “pravi igrač“. I kada smo već izgubili nadu, na proleće 2012. godine, došla je Aleksandra, i posle nepunih 15. minuta razgovora, pitao sam je kratko: “ Kada možeš da počneš da radiš? Možeš već sutra?“ Sve ostalo se vidi kroz Industriju.

Časopis Industrija: Pomenuo sam u prethodnom tekstu da nam je tvoje iskustvo mnogo značilo kada si došla 2012. godine, kao što nam znači i danas. Da li se dobar marketing igrač rađa ili se te veštine uče?

Aleksandra Jovanović: Strast i ljubav prema poslu, najbolji su motiv za uspeh. Nema uspeha bez mnogo rada, truda pa i odricanja. Smatram da svi mi imamo neke kvalitete koji su predodređeni da u nekom trenutku budu otkriveni, ali ne mislim da se rađamo kao najbolji u svom poslu.

Talenat je možda nekih 20%, sve ostalo je naša nadogradnja. I nije u pitanju samo učenje, savladavanje veština, već tu dodajemo i malo osobina koje su iznedrile našu ličnost, kao što je kućno vaspitanje, šarm, dobar stav, hrabrost i vera u sebe.

Uvek sam sebi govorila da je vera u sebe pola posla, kao i vera u ono što radiš. Ako čovek radi neki posao a ne veruje u to, pa kako da očekuje da mu ostali poveruju i da ga podrže?

Ako imamo previše izgovora i nedostatak samopouzdanja da izađemo iz zone komfora i ne uspevamo da se izborimo sa izazovima i steknemo nove veštine, ne može nam pomoći talenat koji nesporno imamo.

Svaki čovek koji prepozna svoje životne vrednosti, postavi sebi nove ciljeve i vredno radi na tome, neminovno dolazi do uspeha!

Marketing nije ono što sam ja studirala, niti sam smatrala da će to biti moj životni poziv, ali na kraju se ispostavilo da je to ono pravo.

Jednostavno, treba tražiti sebe i kroz život i kroz posao, i smatrati se srećnikom ako se ova potraga završi uspešno. U mom slučaju, neskromno mogu reći da sam imala sreće.

Časopis Industrija: Šta misliš, zašto Industrija opstaje na ovom nivou sve ove godine?

Aleksandra Jovanović: Optimizam i vedrina privlače ljude. Potrudili smo se da časopis Industrija nije samo “neki časopis“ gde se predstavljaju “neke kompanije“. To je naš časopis, koji smo zajedno sa našim cenjenim klijentima uspeli da podignemo na nivo profesionalnog medija. Većinu naših klijenata ne smatramo samo poslovnim partnerima, oni su i naši prijatelji i podrška i u privatnim životima.

Za sve ove godine, igrali smo jedni drugima na svadbama, radovali se rađanju i krštavanju naše dece, dolazili na privatna slavlja i korporativne proslave, i pre svega družili se. E zato opstajemo, kao profesionalci i kao obični ljudi.

Za sve ove godine, uradili smo bezbroj intervjua, mnogo dizajniranih i napisanih stranica časopisa, objavljenih tekstova i vesti na našem portalu, nebrojeno pređenih kilometara, posećenih sajamskih manifestacija širom Evrope...

Hiljade i hiljade stranica teksta uspeli smo da stvorimo za sve ove godine i došli do jubilarnog 100. broja na koji smo izuzetno ponosni.

Uz podršku portala www.industrija.rs koji u vreme globalne digitalizacije daje novu dimenziju našoj štampanoj formi, sva su nam vrata otvorena.

Čestitala bih svim kolegama naš jubilarac, i zahvalila se svim našim poslovnim partnerima, dragim prijateljima i čitaocima za poverenje koje su nam poklonili sve ove godine, uz obećanje da nećemo odstupati od zadatih visokih ciljeva i standarda koje sebi zadajemo.

Časopis Industrija: Gde vidiš sebe i Industriju u narednih pet do deset godina?

Aleksandra Jovanović: Moj dolazak u Industriju bio je pokušaj da probam nešto drugačije, zadala sam sebi visoke ciljeve i iz puno truda i rada uspevala da ih dostignem.

Iz ove perspektive, znam da nije bilo lako - ali svaki novi izazov naučio je i moje kolege i mene da uvek možemo više i bolje.

Moja prva decenija u Industriji bila je više nego uspešna, želim joj da se ponovi. Za pet ili deset godina, vidim novo redizajnirano izdanje Industrije i u skladu sa novim tehnologijama kojima svi stremimo, možda neko hologramsko izdanje - kako bismo bili dostupni klijentima na svakom mestu i u svako vreme.

Ko zna, sa“ Industrijom“, ništa nije nemoguće!

Kao poslednje veliko pojačanje našem timu se 2015. godine pridružuje i Dušanka Pralica. Bez iskustva u štampanim medijima, ali sa mnogo drugih znanja ovaj naš brod drži u pravom smeru, i zateže gde treba, kako ja volim da kažem. Neko ko zaista ne pita za radno vreme, jer uglavnom ode pre 17 h, ali neko bez koga ovaj tim ne bi bio – tim.

Časopis Industrija: Možemo reći da si ti jedan od Stubova Industrije koji je došao u redakciju bez velikog iskustva u štampanim medijima. Da li si mogla da svoje veštine iz ranijih poslova primeniš u Industriji?

Dušanka Pralica: Tačnije, bez ikakvog iskustva u štampanim medijima. Ali to je bio period u mom životu kada je došlo vreme za promene, a konkurs za posao u Industriji mi je privukao pažnju baš zato što je bio potpuna nepoznanica.

Još pamtim razgovor za posao, moju nedoumicu posle istog, kao i tvoju upornost da treba da probam. I eto mene u Industriji.

A da li sam nešto sa prethodnih poslova primenila u Industriji, ne mnogo toga, radila sam u potpuno drugačijoj delatnosti.

I bez obzira na moj početak i tvoje pitanje : "Jel ti treba pomoć, snalažiš li se? " i mog iritantnog i tvrdoglavog odgovora. "Ne treba, ja sve znam"... sve dođe na svoje, ipak nisam sve znala, ali sam imala priliku, a i od koga da učim i naučim.

Počev od Aleksandre, koja zaista jeste "doktor" za marketing i čije savete i dalje tražim i primenjujem, pa preko Jasmine i njene strpljivosti, i pomoći oko tehničkih detalja.

Tako da slobodno mogu da kažem da sve što znam o medijima, naučila sam u Industriji od dve sjajne cure.

Časopis Industrija: Uvek mi kažeš da ovaj posao ne bi menjala nikada. Zašto je to tako, molim te da kažeš svim našim čitaocima?

Dušanka Pralica: Tako je. Nisam u Industriju došla na početku radne karijere, radila sam i u drugim kompanijama i imam iskustva, uglavnom lepa, ali nigde nisam doživela da je posao dom. I zato ovo pitanje ne može da prođe bez mešanja ličnog i poslovnog, jer za mene Industrija nije samo posao.

To je mesto, to su ljudi koje volim. To smo mi. Sa svim vrlinama i manama, sa preležanim i nepreležanim "dečijim" bolestima, sa svim raspravama i različitim mišljenjima, ali uvek kao tim, i u lepom i u manje lepom. Iz svake svađe, sa svakog putovanja, sa sajmova, iz kancelarije, uz kafu ili rakiju - nikad se nije desilo da nismo funkcionisali.

U predhodnom pitanju sam spomenula cure i zaista ih volim i zahvalna sam im.

Ali zašto nikad ne bih menjala Industriju i svoj posao? Zato što ne postoji posao gde imaš veću slobodu, gde si siguran i znaš da imaš podršku, gde se sve odluke donose zajedno, i gde ti ne "igra" u stomaku kad dolaziš na radno mesto, već sa uživanjem piješ prvu kafu.

I zato što ste, ti kao urednik časopisa, i Steva kao urednik portala, prihvatili moju različitost i dozvolili da postane deo Industrije, zato što jeste nadređeni, ali ono što je meni važnije, ako nas ikad put razdvoji, prijatelji ste mi i to ostajete zauvek.

I ne postoje ljudi, a da to niste vas četvoro, sa kojima bih radije radila, niti mesto na kojem bih bila, a da to nije Industrija.

Ne volim patetiku, ali si mi postavio pitanje koje ide sa emocijama, tako da se "provukla" i patetika.

Časopis Industrija: Šta po tvom mišljenju treba da se uradi kako bi Industrija opstala u ovakvom formatu još dugi niz godina?

Dušanka Pralica: Da citiram Zdravka Čolića "ništa ja tu ne bih menjao", ali šalu na stranu, prošli smo težak kovid period, sad je aktuelna rusko-ukrajinska kriza koja potresa ceo svet. Ali evo nas sa jubilarnim brojem 100.

Ono što mi treba da radimo je da nastavimo po starom, a to je da uvek damo svoj maksimum, kao što smo i do sada. I još malo preko.

Da fokus bude sadašnjost, sa pogledom na blisku budućnost, a prošlost da nam služi samo kao podsetnik.

I da iz broja u broj budemo sve "obimniji", a možemo i hoćemo, tako bar do sledećeg jubilarnog broja.

I kao poslednjeg sagovornika imamo Stevana Jovičića, koji je doneo i presudnu odluku da u nastavak izdavanja časopisa Industrija posle broja 19. krenemo sami, a ne u okviru nekih već postojećih izdavačkih kuća, što je bila jedna od ideja. Oko nas ekonomska kriza u punom jeku, a mi odrasli “klinci“ hoćemo da izdajemo jedan ovako ozbiljan časopis. Šta smo uradili, to se sada najbolje vidi, a šta Steva ima još da kaže što se tiče početaka, ali i njegovih obaveza u Industriji, možete pročitati u narednim redovima.

Časopis Industrija: Bez tvoje inicijative, ne znam da li bismo imali sada o čemu da pišemo, i u čemu da pišemo. Jesi bio skroz siguran da radiš pravu stvar početkom 2009. godine kada si mi rekao da treba da preuzmemo časopis?

Stevan Jovičić: Tvoj način prezentovanja Industrije je pokrenuo tu inicijativu o kojoj govoriš. Posle nekoliko razgovora bio sam siguran da treba da damo ponudu i preuzmemo Industriju. Nisam mogao ni da pretpostavim šta nas sve čeka, ali krenuli smo u avanturu u koju smo verovali, i posle puno godina, ona i dalje traje.

Časopis Industrija: U prethodnim brojevima si nam donosio veoma zanimljive teme koje su uglavnom odgovarale na zadatu temu broja. Šta sve treba istraživački novinar da uradi kako bi doneo aktuelan tekst na zadatu temu?

Stevan Jovičić: Kroz čitanje i pretragu tekstova, intervjua, mišljenja stručnjaka, iskustva poslovnih ljudi, stavova nauke i industrije... istražujem tematiku o kojoj želim da pišem.

Nekada sve potrebne informacije pronađete na internetu, nekada u dobrom sagovorniku, a nekada u knjigama i biblioteci.

Teže je pretraživanje, ali se uvek isplati.

Časopis Industrija: Tvojom zaslugom je i web portal postao moderan, čitan i pregledan, kako posetioci kažu. Šta su planovi za naredni period, i da li možemo očekivati i više sadržaja i što se teksta tiče, ali i multimedije?

Stevan Jovičić: Moderan portal nije samo moja zasluga. Dugo se pričalo o tome, i zagovornici priče o portalu su bile naše koleginice. Od samog početka Jasmina, a zatim i Aleksandra.

Posle kreativnih razgovora startovali smo sa idejom, predlogom dizajna, zatim prelazimo na realizaciju i u leto 2016. godine kreću prva testiranja portala i rada u administraciji istog.

Na prvim testiranjima portala koleginica Dušanka bila je velika podrška i deo ekipe industrija.rs, kao što je i dan danas.

Veliku zahvalnost za početke portala dugujemo i našoj dragoj Ireni Tomić iz kompanije ABB, koja nam je svojim iskustvom, predlozima i podrškom, pomogla kada smo počinjali sa prvim objavama.

Danas je portal ono što je i bila ideja od samog početka - svakodnevna podrška našim klijentima i časopisu Industrija, svakodnevne informacije za sve naše čitaoce.

Od Nove godine počinjemo sa pripremama za redizajn portala, koji će ga učiniti sadržajnijim za sve koji se industrijom bave i industriju prate.