Solarna elektrana u Srbiji - od ideje do modernog postrojenja

Kada smo razmišljali o tome šta to aktuelno možemo objaviti na temu energetike u Srbiji, put nas je najpre odveo do solarne elektrane koja od 2013. godine uspešno proizvodi električnu energiju na istoku naše zemlje, tačnije u selu Velesnica u opštini Kladovo. Kako bismo dobili što preciznije odgovore na pitanja koja su nas interesovala zamolili smo jednog od vlasnika ovog projekta, gospodina Miloša Kostića da za naš časopis odvoji malo vremena, i evo šta smo saznali.

Časopis Industrija: Odakle potreba za izgradnjom ovakvog postrojenja?

Miloš Kostić: Želeli smo da naše redovne poslovne aktivnosti, koje smo imali u okviru naših preduzeća, proširimo ulaskom u novu delatnost. 2009. godine je doneta uredba o povlašćenim proizvođačima električne energije koja je na neki način promenila sliku energetike u Republici Srbiji, odnosno omogućeno je da privatni investitori prvi put budu vlasnici energetskih objekata. Do tada su energetska postrojenja bila samo u vlasništvu državnih i društvenih preduzeća. Mi smo već te godine počeli da analiziramo mogućnost ulaganja u energetski sektor. Prvo smo započeli sa malim hidro-elektranama, a onda smo se zainteresovali i za solarne elektrane.

Navedenom uredbom je 2009. godine naša država podržala izgradnju sa povlašćenom cenom (feed-in tarifa) od 23 evro centa koja nije u to vreme bila povoljna za tadašnje uslove vrednosti investicije. Ipak, tri do četiri godine kasnije, tehnologija proizvodnje fotonaponskih modula je doživela komercijalizaciju, a istovremenim povećanjem kapaciteta proizvodnje modula u Kini, padala je investiciona vrednost celog energetskog postrojenja. Tako da od početnih 2 do 3 evra po instalisanom vatu solarne elektrane, došli smo do toga da je naša elektrana koju smo izgradili koštala 1,5 evra po instalisnom vatu.

Planirana investiciona vrednost 2011. godine za 2 megavata bila je 5 miliona evra, sa kojom smo ušli u razvoj i ulaganje. Od tada pa do početka gradnje 2013. i 2014. godine, cena modula je konstantno opadala, što je rezultiralo da je za izgradnju naše elektrane potrošeno ukupno 3 miliona evra. 

Sama potreba za izgradnjom ovakakvog postrojenja, nije samo biznis nego i želja da mi nešto novo radimo u našoj državi, kao i želja da pratimo trendove zaštite životne okoline i da nova generacija, koja se nalazi u svojim tridesetim godinama, učini nešto za našu planetu i za našu zemlju. Takođe, tu je bila i želja za primenom novih tehnološka rešenja i unapređenjem naših znanja kao inženjera koji se bave oblašću obnovljivih izvora energije. 

Časopis Industrija: Da li ovakav projekat ima isplativost u našoj zemlji i zemljama regiona?

Miloš Kostić: Projekti solarnih elektrana ili drugih vidova obnovljive energije još uvek u regionu, pa ni u Srbiji nisu dostigli takozvani «grid parity», a to je ustvari izjednačavanje otkupne cene kilovat sata iz obnovljivih izvora energije kao i iz solarnih elektrana i cene koštanja kilovat sata u samoj finalnoj potrošnji. Gde god se desilo to izjednačavanje cena u zapadnim državama, ukinute su feed in tarife. U našoj zemlji, ovakvi projekti ne bi imali isplativost ukoliko država ne bi davala subvencije. Srbija je pratila trend subvencionisanja proizvodnje kilovat časa iz zelenih projekata, što potvrđuje i usvajanje prve uredbe 2009. godine kao i nove uredbe koja je usvojena u junu ove godine. 

U zavisnosti od kvaliteta projekta i lokacije, projekti u Srbiji mogu biti isplativi ali je potrebno veliko iskustvo, tehničko znanje kao i dobro poznavanje oblasti obnovljivih izvora energije koja se obrađuje. Određen broj projekata je već uspešno realizovan. Šteta je što solarnim elektranama u Srbiji nije data veća mogućnost subvencija novom uredbom, jer je deo građanstva spreman da uloži svoja sredstva u ovakav vid obnovljivih izvora energije. Mislim da povećanjem ove kvote, građanstvo može da poveća svoje prihode, a istovremeno bi se pokrenula i mala privreda. Nezaobilazna je i zakonska regulativa koja je regulisala da je feed in tarifa dostupna na 12 godina, kako bi u tom periodu svaki projekat doživeo svoj povrat investicije.

Prihodi izgrađene elektrane treba da budu dovoljni da namire sve troškove održavanja i upravljanja, kredita, kao i da donesu dodatni prihod investitoru i vlasniku tog projekta. 

Časopis Industrija: Da li je, i u kojoj meri, izvodljivo da i individualni (manji) potrošači ubuduće budu snabdevani preko ovog izvora energije?

Miloš Kostić: Što se tiče energetskog sistema, on je jednostavno definisan. Postoje snabdevači i proizvođači električne energije, gde su svrstani i mali proizvođači. Svi ti mali proizvođači predaju svu količinu električne energije u elektrodistributivni sistem, a dalje se elektrodistribucija stara na koji će način izbalansirati predaju takve energije ka potrošačima – praktično mi svi ulazimo u energetski miks i pravimo balans ovog sistema. 

Primeri iz razvijenih zemalja

Napomenuo bih da su u Nemačkoj, ali i u drugim zemljama Zapadne Evrope postali popularni individualni sistemi za potpuno ili delimično snabdevanje električnom energijom za svoja domaćinstva sa zelenom energijom – koristeći energiju sunca. Omogućen je „smart“ sistem upravljanja, odnosno, ukoliko imate dovoljnu količinu energije da snabdevate svoje domaćinstvo, vi ne vučete ni jedan kilovat čas iz javne mreže snabdevanja. Ukoliko imate višak električne energije, onda punite baterije, pa čak postoji i drugi stepen, a to je da punite baterije i u svom elektro automobilu, koji samim tim postaje deo potrošača u vašem sistemu, a onda u večernjim satima, kada sunca nema, možete koristiti tu energiju iz baterije, ili čak i baterije automobila i tek kada vam ponestane energije koju ste akumulirali tokom dana, onda povlačite energiju iz javne mreže i za to plaćate nakanadu elektrodistribuciji.

Postoji čak i mogućnost da višak proizvedene energije u vašem sistemu, koji ne možete skladištiti u baterijski sistem, prodate po dogovorenoj ceni elektrodistribuciji. To je nov nivo pametnih kuća, gde praktično ona aktivno učestvuje u skladištenju električne energije sa mogućnostima paralelnog komuniciranja sa mrežom. 

Časopis Industrija: Koliko je država pomogla u samoj realizaciji i da li je sada dobar partner?

Miloš Kostić: Država je dobar partner, jer je pomogla u realizaciji projekata obnovljivih izvora energije, što je dokazala usvajanjem treće uredbe zaredom. Prva uredba o povlašćenim proizvođačima električne energije iz obnovljivih izvora energije je usvojena 2009. godine, u februaru 2013. druga, a u junu ove godine i treća. U svakoj od ovih uredbi država je unapređivala prethodnu uredbu. Bilo je poboljšanje povlašćene cene za investitore kada je reč o obnovljivim izvorima energije i unapređenje sigurnosti investiranja putem promene ugovora i garancije koje ona kroz taj ugovor daje investitoru. 

U tom smislu, može se reći da je država omogućila i pomogla da ovakvi projekti kod nas uopšte postoje. Sa druge strane, ne možemo reći da ih je mnogo sagrađeno ni u jednom sektoru, ali to zavisi i od investicione klime u Srbiji, a ne samo od države. Veoma je bitna i veza sa ostalim ministarstvima, a ne samo sa ministarstvom energetike, a naročito mislim na ministarstvo građevine, koje je u mnogome ubrzalo proces novim zakonom o planiranju i izgradnji. Sa novom objedinjenom procedurom za dobijanje građevinskih dozvola za energetske objekte, period dobijanja dozvola se znatno smanjio, jer je u prošlosti najčešće ta procedura za ovakve tipove objekata, trajala i preko dve – tri godine. 

Časopis Industrija: Da li se planiraju slična postrojenja ubuduće?

Miloš Kostić: Naše preduzeće Solaris Energy je izgradilo 2 megavata i kao takvo je trenutno najveće postrojenje u Republici Srbiji koje predaje punim kapacitetom električnu energiju u mrežu. Postoji slično postrojenje od 2 megavata koje su izgradili Italijani, i još dva nešto manja, od kojih je jedno izgradilo slovačko preduzeće u Beočinu, dok je drugo izgradio domaći investitor u Kikindi i to je za sada sav kapacitet većih elektrana na zemljištu u Srbiji koje su ostvarile pravo na feed in tarifu. U Republici Srbiji postoji dosta prostora, gde ne postoji poljoprivredna proizvodnja, kao što su jalovišta i neplodna zemljišta, a svaka opština u svom prostornom planu je i označila te lokacije. Takvi prostori mogu biti iskorišćeni za solarne elektrane. 

Mi se u potpunosti slažemo da poljoprivredni atari ne treba da se koriste za energetske potrebe i da poljoprivrednik ne treba da vidi u energetskom sistemu boljitak u odnosu na ratarsku, odnosno poljoprivrednu proizvodnju. To se vrlo lako može ograničiti. Mi imamo spremna još tri projekta a znamo da je u Srbiji spremno blizu 30 megavata solarnih elektrana koje bi mogle da se izgrade, što na zemljištu, što na krovovima. Ovom novom uredbom je ograničeno da maksimalni kapacitet solarnih elektrana na zemljištu na feed in tarifi može biti 500 kilovata.

To je mali kapacitet da bi neko ulazio u novu investiciju jer je potrebno kupiti zemljište, a ako je to nekategorisano zemljište - treba uraditi plan detaljne regulacije, promeniti namenu, pa onda uraditi svu projektno tehničku dokumentaciju, izgraditi postrojenje i trafo stanicu. Svi navedeni elementi povećavaju investicionu vrednost projekta od 500 kilovata, a trenutna feed in tarifa od 90 evra po megavat času ne omogućava isplativost solarne elektrane. Ukoliko je neko planirao ovakvo postrojenje u ovoj godini, neće biti u prilici da isplati ulaganje, osim u slučaju da dođe do pada cena solarnih panela i ostalih sastavnih komponenti elektrane. 

Firma Solaris Energy je sagradila dve solarne elektrane, svaka snage po jedan megavat u ataru sela Velesnica u opštini Kladovo. Prvi megavat je izgrađen 2013. godine i pušten je u operativni rad u decembru iste godine, drugi megavat je izgrađen 2014. godine, a u rad je pušten u novembru. Obe elektrane uspešno rade i dovoljno prihoduju da plate troškove održavanja i upravljanja, ali i troškove kredita, tako da projekat radi isplativo i po projektovanim parametrima.