Šta je novo u novoj industrijskoj politici Evrope?

Evropa je kolevka industrije i materijalne proizvodnje kakvu danas poznajemo. Valjda zbog toga, za razliku od SAD na primer, većina evropskih ekonomija ima tradiciju industrijskih politika, kojim unutar svojih nacionalnih okvira države uređuju strateška pitanja ovog izuzetno bitnog sektora. Tako je i sa Evropskom unijom. Ona takođe, od svog nastanka, neguje tradiciju industrijskih politika. Ali ne samo na papiru. Naprotiv, industrijska politika se efektivno sprovodi u praksi, ažurno prati njena primena i agilno deluje na svaki ozbiljniji poremećaj ili otklon u odnosu na postavljene ciljeve.

Početkom marta 2020. godine, nova Evropska komisija pod predsedavanjem Ursule fon der Lajen, stručnoj i široj javnosti stavila je na uvid finalnu verziju svoje nove industrijske politike. Takav događaj je uvek bio praćen povećanim dinamizmom i medijskom komunikacijom. Ovog puta je to izostalo. Ili preciznije, nova industrijska politika Evrope ostala je nekako u senci lavine problema koju je izazvao iznenadni nalet pandemije C19 virusa. 

Suština nove industrijske politike Evrope je da je ona kontinuitet prethodne, postavljene još u vreme Manuela Baroza, a pod snažnim uticajem globalne finansijske, a zatim i ekonomske krize iz 2008. najveće od takozvane Velike depresije, koja je 1929. dramatično potresla temelje globalne ekonomije i posle desetogodišnje agonije uvela svet u najveći rat u istoriji ljudske vrste. Ta industrijska politika, poetično nazvana “Evropska industrijska renesansa“, karakteristična je po oštrom zaokretu briselske politike od ekonomije usluga ka industrijskoj ekonomiji.

Gotovo preko “noći“ kreatori politika su shvatili da ipak ne živimo u postindustrijskoj ekonomiji, da su usluge samo nadogradnja realne materijalne proizvodnje, a ekonomija usluga odvojena od proizvodnje neodrživ razvojni koncept. Ponovo smo otkrili fabriku i shvatili njenu ekonomsku, a posebno društvenu vrednost. U to vreme, na jednom savetovanju u Valenciji 2010. godine, Engelbert Vestkamper, profesor Univerziteta u Štutgartu i bivši direktor nemačkog Fraunhofer instituta za proizvodne tehnologije i automatizaciju (FhG IPA), vodeći evropski strateg za proizvodne tehnologije i industrijske operacije, definisao je fabriku kao mesto na kojem društvo koncentriše svoje snage za stvaranje nove vrednosti, i da zato, ako nema fabrika, nema ni stvaranja nove vrednosti, pa sledstveno tome nema ni društvenog blagostanja niti prosperiteta.

Ali kroz višedecenijske procese deindustrijalizacije Zapadnih ekonomija, Evropa je ostala bez svojih fabrika. One su, vođene Fridmanovom doktrinom, sistematski dislocirane u azijski ekonomski prostor, koji je neodoljivom privlačnošću ponude gotovo beskonačne armije nezamislivo jeftine radne snage, usisao ogroman deo industrijskih operacija Evrope. Suština te doktrine, koja inače datira iz sedamdesetih godina prošlog veka i bazira na tada preovlađujućoj ekonomskoj misli (ne samo Miltona Fridmana), počiva na hipotezi da je jedina društvena odgovornost biznisa i industrijske proizvodnje stvaranje profita.

To suženo razumevanje društvene uloge fabrike izazvalo je trivijalnu reakciju biznisa u industrijskim sektorima: profit raste kada se smanje troškovi. Ova logika je, kroz uvećanje razmera procesa koji su usledili, produkovala ekstenzivnu deindustrijalizaciju ekonomija Zapada, pa sledstveno i Evrope! Ti procesi su kulminirali krajem prve decenije dvadesetog veka, a postali sasvim očigledni naglom pojavom kriznog stanja globalnog ekonomskog sistema 2008. Zato je suština reakcije i plana oporavka ekonomije Evrope bila prepoznata u reindustrijalizaciji, odnosno politici usporavanja ofšoring procesa i ubrzanog vraćanju industrije i fabrika u evropski ekonomski prostor.

Značaj i urgentnost vrlo ilustrativno se iskazuje u prvoj rečenici ključnog dokumenta tadašnje industrijska politike: “Now more than ever, Europe needs industry and industry needs Europe(!)“, a taj duh, politička volja i odlučnost, očigledno dominira i novom industrijskom politikom, gde se eksplicitno navodi: “Europe will always be the home of industry; and with this strategy, the European Commission is ready to do what it takes to make sure it stays that way; ... Industry is central to Europe’s future progress and prosperity“.

Danas Evropa ne spominje ekonomiju usluga, ili postindustrijsku ekonomiju. Ključni politički izazov je reindustrijalizacija kroz jačanje obima i jačanje performansi industrijske baze, odnosno tehnološka snaga i inovacioni potencijal koji na njoj počiva, održivost (ekološka, ekonomska, društvena i politička) i kompetitivne performanse industrije Evrope u globalizovanom svetu. Ili možda, poluglobalizovanom?!? U svakom slučaju integrisanog, ali istovremeno i malo više regulisanog od onoga kakvog opisuje jedan drugi Fridman, Martin Fridman, u svojoj knjizi “The World is Flat“. 

Pored kontinuiteta, druga suštinska odlika nove industrijska politika, ono u čemu se razlikuje od prethodnih, je u tome što ona počiva na dvojnom transformacionom mehanizmu: ekologiji i digitalizaciji. Dvojni transformacioni mehanizam pokazuje jasnu nameru kreatora nove industrijske politike da se reindustrijalizaciji Evrope pristupi na holističkim osnovama; da se industrijski razvoj posmatra kroz širi okvir ukupnog industrijskog ekosistema, a ne kroz njegove partikularitete. Konkretno, digitalizacija koja je dugi niz godina bila prepoznata kao ključni transformativni mehanizam, nova ekonomska mantra, univerzalni recept za rešavanje svih izazova industrijskog razvoja u nikada dinamičnijem i kompetitivnijem svetu, prepoznaje se kao nedovoljna. 

Bitna svakako, ali ne i primarna! 

Uvođenje ekologije u strateške okvire industrijske politike kao ključnog transformacionog mehanizma, otvara jedan mnogo širi i mnogo dublji transformativni prostor nego što je to činila industrijska politika fokusirana samo na digitalizaciju. Ekologiju ovde treba razumeti kao vrlo diverzifikovan konglomerat novih zahteva i novih mogućnosti. Prvo, njime se u novoj industrijskoj politici jasno otvara izuzetno kompleksno, i za Evropu bolno pitanje energije (na koje Evropa jednostavno nema odgovor).

Zatim, kompleksno pitanje emisije svega i svačega, neželjenih produkata proizvodnih aktivnosti u fabrikama i industriji u celini, koji dramatično utiču na klimu i ukupnu životnu sredinu, definitivno ostavljajući tako duboke tragove na planeti da, već sada, sa potpunom sigurnošću, možemo da govorimo o antropocenu kao novoj geološkoj epohi u istoriji razvoja Zemlje.

Te tragove, čitaj posledice, ostavio je čovek, pre svega kroz enormne razmere nekontrolisanih aktivnosti njegove generičke baze – industrije i njoj pripadajućeg ekosistema (tehnologija uvek ima svoje dve strane, dobru i lošu!). Oni su neizbrisivi i postojaće čak i kad ljudske vrste više ne bude bilo.

Zatim, to je pitanje ograničenosti sirovina za industrijsku proizvodnju, koja nas primorava da redefinišemo principe na kojima funkcionišu naše fabrike, da proizvodne procese iz linijskih (otvorenih) transformišemo u kružne, što zahteva kompletno nove modele, novu proizvodnu paradigmu proizvodnje – paradigmu cirkularne proizvodnje (circular manufacturing) koja je ključni gradivni blok šireg koncepta cirkularne ekonomije. I da se tu zaustavimo. 

Kompleksnost ekološkog transformacionog mehanizma je neuporedivo veća od one koju nosi digitalizacija. Očigledno, pisci nove industrijske politike to odlično razumeju, pa zato eksplicitno naglašavaju da dvojni transformacioni mehanizam nije samo prosta adaptacija na izazove modernog sveta, već će njegova dosledna primena produkovati dramatične strukturne promene u industriji, sa efektima koji će podjednako uticati na horizontalnu, procesnu ravan, kao i na vertikalnu ravan u kojoj su smešteni logistički i poslovni procesi. Takodje, ti transformacioni procesi će produkovati novi ekonomski režim i uticati na sve aspekte društvenog života.

Čini se da kreatori nove industrijske politike Evrope počinju da shvataju suštinu onoga o čemu Rifkin piše u svojoj knjizi sa vrlo intrigantnim naslovom: “The Third Industrial Revolution; How Lateral Power is Transforming Energy, the Economy, and the World“. Treća industrijska revolucija! Zar nismo u četvrtoj?! 

Suština Rifkinovog razumevanja industrijske revolucije je u tome da su se velike društvene promene u istoriji ljudske vrste (industrijska revolucija je prevashodno društveni fenomen, pa tek onda tehnološki!), dešavale onda kada su konvergirali inovacioni procesi koji su suštinski menjali režime funkcionisanja u dva ključna domena: u domenu informaciono-komunikacionog sistema i u domenu energetskog sistema. Tako se prva industrijska revolucija desila onog trenutka kada su Gutenberg i Vat ukrstili svoje puteve, odnosno kada se štamparska presa susrela sa parnom mašinom.

Druga industrijska revolucija se desila krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, pojavom centralizovanih električnih komunikacija (telegraf, telefon, a kasnije radio i televizija) i kada je energetski sistem globalne ekonomije prešao u centralizovani režim masovne eksploatacije fosilnih goriva (pre svega nafte) i električne energije. Ova konvergencija je produkovala mnogo kompleksniji i dinamičniji ekonomski, politički i društveni kontekst, koji u svemu određuje svet u kojem danas živimo.

Svet koji ekonomisti nazivaju potrošačkim društvom, ili potrošačkom kulturom, a filozofija stanjem konzumerizma, kao ključne odrednice modernog homoekonomikusa. 

Pojavom poluprovodničih tehnologija, digitalnog silicijumskog kompjutera i masovno decentralizovanih komunikacija u čijem je centru internet kao globalna digitalna platforma, resurs nezamislivog informacionog kapaciteta i gotovo trenutnog odziva, stvoren je preduslov za promenu postojećeg ekonomskog režima naše civilizacije, za novu industrijsku revoluciju. I tu smo stali. Stali, jer inovacije u domenu informaciono-komunikacionog sistema ne prate odgovarajuće inovacije, punktualne revolucione promene u domenu energetskog sistema. I zato nema treće, a još manje četvrte industrijske revolucije. 

Rifkin tvrdi, a autor ovih redova je duboko uveren da je on u potpunosti u pravu, da se naša civilizacija u svom društvenom i ekonomskom razvoju nalazi na prekretnici, u stanju iscrpljenog koncepta druge industrijske revolucije i da očajnički traga za novim, radikalnim inovacijama u domenu energetskog sistema, koja će u prigušenu globalnu industrijsku ekonomiju (prelomnu tačku smo davno prošli, pre 15 godina, najverovatnije 2005!) ubaciti novo gorivo za dalji, održiv i još intenzivniji, odnosno nesputani razvoj kroz novi ekonomski režim proizvodnje, koji ćemo s pravom nazvati trećom industrijskom revolucijom. Ili, ako u traganju za novim energetskim rešenjima ne budemo uspešni kao civilizacija u celini, neminovno sledi mračni scenario povratka u preindustrijsko doba, doba usporenog razvoja i mnogih drugih izazova koji iz perspektive modernog industrijskog sveta izgledaju skoro neverovatnim. 

Neminovnost je ovde posledica ograničenosti postojećih izvora, kao i ukupnog režima proizvodnje energije koja pokreće globalnu ekonomiju. Rešenje je takozvanim pametnim mrežama, u primeni koncepta interneta, odnosno masovne decentralizacije, kolaboracije i demokratizacije proizvodnje i potrošnje energije; Energijski internet, koji će možda energiju učiniti besplatnom, kao što je to danas sa informacijom. Međutim, izazov ove vrste nije samo povezan sa tehnologijom. On pre svega ima jaku političku komponentu, jer promene te vrste dramatično menjaju geopolitički kontekst i instrumente kontrole moći. Naravno, ovde ne treba zaboraviti širi kontekst u kojem je smeštena proizvodnja energije, a to je ekologija.

Zato nova industrijska politika Evrope kroz dvojni transformacioni mehanizam kompozita energije i digitalizacije, predstavlja prekretnicu koja je skoro neprimetno ušla u političku i ekonomsku arenu, a nosi ogroman potencijal za duboke i dugoročne promene režima na kojem funkcioniše ekonomija Evrope i proizvodne paradigme na kojoj će počivati njena industrijska baza u budućnosti.

Ovu tvrdnju dovoljno jasno ilustruje politički cilj da Evropa do 2050. godine postane prvi klimatski-neutralan kontinent (The European Green Deal). 

Nova industrijska strategija ima i još jednu novost. Ona se odnosi na temu slobodnog tržišta, temu koja je pokrenuta još za vreme mandata prethodne Evropske komisije koju je vodio Žan Klod Junker. Misli se na takozvani EU framework for screening of foreign direct investment (FDI), koji je posle duge birokratske procedure postao operativan oktobra 2020.

Motiv koji stoji iza ovog, u osnovi protekcionističkog instrumenta kojim EU jednostrano i kategorički štiti svoje interese administrativnim barijerama na slobodnom tržištu, najbolje ilustruju reči samog Predsednika komisije, koji je 2017. godine, obrazlažući inicijativu te vrste rekao: “Let me say once and for all: we are not naive free traders. Europe must always defend its strategic interests. This is why today we are proposing a new EU framework for investment screening. If a foreign, state-owned, company wants to purchase a European harbour, part of our energy infrastructure or a defense technology firm, this should only happen in transparency, with scrutiny and debate“. 

Mada se ograđuje eksplicitnim stavom da kontrola stranih investicija, kojima se uzgred pridodaje atribut moguće nekorektne konkurencije (šta god značila ta fraza): “And we must resist the simplistic temptations that come with protectionism or market distortions, while not being naïve in the face of unfair competition“, ovaj instrument se prihvata, ali uz ogradu potrebe zaštite od upadanja u zamku protekcionizma i remećenja regulacionih mehanizama slobodnog tržišta. Da li i ovaj dokument ide u prilog kraju ideje globalizma, koja je već spomenuta na početku ovog teksta?

Da li je Pankay Ghemawat, profesor na Harvarda ipak bio u pravu kada je u svojoj knjizi “World 3.0: Global Prosperity and How to Achieve it“, zagovarao tezu da globalizacija, odnosno svet organizovan kroz bezuslovnu globalnu integraciju i bezuslovno globalno odsustvo regulacione funkcije države, ipak nije ishodišna tačka u kojoj će naći svoju novo stabilno stanje, već je to ipak svet u kojem će integracija biti parcijalno sprovedena, a regulaciona funkcija države ipak ostati vidljiva, odnosno da realno održivo stanje nije globalizacija, već poluglobalizacija.

Pitanje globalizacije, odnosno političke ekonomije i dramatičnih tektonskih promena u distribuciji ekonomske moći (rastuće ekonomije Azije, Kina pre svega koja sebe vidi kao svetsku ekonomsku supersilu do 2049. godine, a takodje i Indija, koja će po obimu svoje ekonomije uskoro ostaviti iza sebe aktuelnu ekonomsku supersilu SAD), otvara pitanje globalnog ambijenta u kojem Evropa ostvaruje ambicije industrijalizacije svog ekonomskog sistema. Taj ambijent je određen kompleksom takozvanih velikih društvenih izazova, ali i pitanjima koja se odnose na tehnološki razvoj i izgradnju nove generacije industrijskih tehnologija, koje će odgovoriti zahtevima nove proizvodne paradigme masovne kastomizacije.

Nova industrijska politika ova i srodna pitanja smešta u okvir sedam baznih komponenti evropske industrijske transformacije (set of fundamentals, kako ih nazivaju). Nažalost, raspoloživi prostor ne dozvoljava njihovo detaljnije razmatranje. Zato, upućujemo zainteresovanog čitaoca da ih pažljivo pročita, jer nose mnogo interesantnih i novih ideja i rešenja. 

Na kraju, ostaje i potreba da se odgovori na jedno vrlo praktično pitanje: kakve implikacije nova industrijska politika Evrope može da ima na Srbiju i njen ekonomski sistem? Ovo pitanje je posebno interesantno, jer sa istekom tekuće godine, prestaje da važi dosadašnja industrijska strategija i politika razvoja Srbije.

Napisana 2010. usvojena od strane tadašnje Vlade Republike Srbije juna 2011. godine, doživela je sudbinu mnogih drugih strategija – skup interesantnih ideja koji nikada nije ugledao svetlost dana, strategija u kojoj je pisalo jedno, a u praksi se sprovodilo nešto drugo.

O tome ćemo pisati u narednom broju Industrije.