Industrija 59 / decembar 2015.
18
Druga klasa projekata, verovatno najinteresantnija za vaše čitaoce, su
projekti inoviranja proizvodnih tehnologija koji podrazumevaju direk-
tnu interakciju sa industrijom. Scenario je sledeći: Neka industrijska
kompanija ima potrebe da reši neki tehnološki problem i da inovira ili
optimizira postojeću tehnologiju na nekoj proizvodnoj liniji, kao i da
razvije potpuno novu tehnologiju ili novi proizvod; U tom slučaju, mi
posetimo tu kompaniju, uđemo u tehničke razgovore, sprovedemo
snimanje postojećeg stanja i, ukoliko se pronađe zajednički interes,
formira se ugovor o tehničkoj saradnji i krene u realizaciju projekta.
Eto, to jemodel koji mi koristimo i koji je kroz dugi niz godina proveren
u praksi. Želim da naglasim da u slučaju kompleksnijih projekata, koji
obuhvataju razvoj i realizaciju nove tehnologije ili novog proizvoda, u
prvoj fazi se obavezno realizuje studija izvodljivosti. Projekti ove vrste
po pravilu završavaju fizičkom realizacijom, koja obuhvata novi proi-
zvod, novi proces, novu proizvodnu opremu, sve uvedeno u redovnu
proizvodnju. Po ovommodelu, sarađujući sa domaćim kompanijama,
ostvarili smo respektivne rezultate i u plasiranju nove tehnologije u
izvoz. Posebno bih istakao laserske merne sisteme za gumarsku indu-
striju koji su plasirani na tržište Rusije u oštroj konkurenciji sa vodećim
zapadnim kompanijama, kao što je to na primer, američki Honeywell.
U ovom trenutku su nam aktuelne kompanije koje proizvode kompo-
nente za Fiatovu fabriku automobila u Kragujevcu, gde smo pronašli
veliki prostor za konkretnu saradnju na automatizaciji procesamonta-
že i dimenzione kontrole određenih podsklopova. Takođe, mislim da
bi bilo korisno da posebno izdvojimnašu uspešnu saradnju sa kompa-
nijom Velpan iz Kikinde, koja skoro celokupnu svoju proizvodnju me-
talnih proizvoda plasira na nemačko tržište i u tom kontekstu, postoji
namera da se realizuje jedan obiman projekat robotskog zavarivanja,
koji zbog specifičnosti proizvoda zahteva ugradnju vrlo kompleksnog
sistema veštačkog gledanja, koji će omogućiti robotima da efikasno
izvršavaju postavljene radne zadatke, mnogo pouzdanije i kvalitetnije
od čoveka, ali u saradnji sa čovekom – takozvani koncept kolabora-
tivne robotike. Partner u realizaciji ovog projekta biće kompanija
Yaskawa, koja pored ponude vrlo kvalitetnih robota nove generacije,
uvek pokazuje spremnost da nas kvalitetnom tehničkom podrškom
agilno prati u našim istraživačkim i razvojnim naporima. Robot je vrlo
kompleksan tehnički sistem i dobra tehnička podrška proizvođača je
od suštinskog značaja. Možda se ova posebnost kompanije Yaskawa
i njena otvorenost ka akademskoj sredini može objasniti i činjeni-
com da je reč 'mehatronika', kao kovanica nastala baš u kompaniji
Yaskawa, davne 1969. godine, zatim zaštićena patentom kao trgovač-
ki brend 1971. godine, a onda, odricanjem od tog prava, prepuštena
široj akademskoj zajednici da je uvede u svet industrijskih tehnologija
kao zajedničku baštinu sveukupnog inženjerstva.
U ovom kontekstu želeo bih da posebno izdvojim još jedan projekat
koji se trenutno realizuje, a odnosi se na primenu novih proizvodnih
tehnologija u oblasti tehnologija livenja. Zvuči kontradiktorno, da je
jedna od najstarijih tehnologija i tehnologija koja je sinonim za ne
baš prijatne uslove za rad, livenje metala u pesku, nešto što bi moglo
da bude predmet istraživanja u laboratoriji za mehatronske sisteme.
Upravo je tako, jer tehnologija livenja u dvadeset prvom veku zapravo
po mnogim svojim sadržajima duboko zadire u domen mehatronike.
Izdvojio bih samo lasersko skeniranje, zatim vrlo kompleksne razvojne
platforme za kompjutersku simulaciju procesa livenja i takođe, izradu
peščanih kalupova za livenje primenom 3D štampe. Srbija je, trčeći za
nanotehnologijama zaboravila kako se lije metal, a takođe i činjenicu
da bar 50% mase svakog robota, dakle sinonima za visokotehnološki
proizvod, otpada na delove koji su dobijeni tehnologijom livenja, pri
čemu je njihova kompleksnost tako velika da se proces livenja, od pro-
jekta do livnice, nemože ostvariti bez intenzivne primenemehatronike
i novih proizvodnih tehnologija. Dakle, u okviru ove klase projekata mi
nudimo domaćoj industriji, kompanijama koje ostvaruju svoje poslov-
ne aktivnosti u okviru industrijskog sistema Srbije, domaćim i stranim,
ekspertnost u oblasti novih proizvodnih tehnologija i u partnerstvu,
kroz rad mešovitih timova, realizaciju tehnološki visokovrednih proje-
kata sa konkretnim izlazima.
Treću klasu projekata čine istraživačko-razvojni projekti koje mi sami
iniciramo u okviru naše laboratorije i koje smatramo generičkomosno-
vom za sve druge projekte, posebno one sa industrijom. Ti projekti su
po pravilu povezani sa izradom doktorskih disertacija, a jednim delom
i sa izradommaster radova. Kroz ovaj okvir se postepeno grade složene
tehnološke platforme, koje će kasnije biti pretočene u neka konkret-
na industrijska rešenja. Jedna od takvih platformi za novu generaciju
kolaborativnih robotskih sistema je CyberFABRICATOR platforma, koju
razvijamo više godina za domen tehnologije robotskog zavarivanja
i robotizovane montaže. Na ovu temu ćete nešto više čuti od mojih
saradnika.
Časopis Industrija:
Kada se studenti susreću prvi put sa laboratorijom?
Petar B. Petrović:
Studenti prvi put imaju priliku da se nađu u ovoj
laboratoriji tek na četvrtoj godini studija, odnosno u letnjem semestru
prve godine master studija, da budem precizan. Mi smo pre izvesnog
vremena, kroz predmet Kibernetika, pokušali da studente uvedemo
u svet mehatronskih proizvodnih sistema na drugoj godini studija,
ali je to bilo isuviše rano. Oni jednostavno nisu bili dovoljno spremni
da prate na adekvatan način tako kompleksne sadržaje. Prema aktu-
elnom nastavnom planu i programu, studenti master studija u ovoj
laboratoriji slušaju sledeće predmete: Projektovanje obradnih sistema,
Tehnologija montaže, Kompjutersko upravljanje i nadzor u automati-
zaciji proizvodnje, Mehatronski sistemi i Kibernetika. Takođe, studenti
doktorskih studija imaju priliku da slušaju dva predmeta i naravno, ono
suštinsko, da rade svoje doktorske teze. Za nas je posebno značajno što
svi studenti posle odslušanih prethodno navedenih kurseva, i polovine
ukupnog nastavnog fonda časova provedenih u laboratoriji, odlaze u
industriju sa stečenim znanjima, veštinama i iskustvom u programira-
nju mikrokontrolera, rada sa različitim senzorskim sistemima, projek-
tovanja mehatronskih sistema, projektovanja cnc i servoupravljanih
sistema i programiranja robota nove generacije.
Želeo bih da napomenem da na Mašinskom fakultetu imamo meha-
troniku kao jedan opšti predmet, takođe na prvoj godini master stu-
dija, koji kroz opšti programski okvir uvodi studente mašinstva u širok
spektar primene mehatronike u savremenom inženjerstvu. U okviru
Laboratorije za kibernetiku i mehatronske sisteme obrađuje se samo
onaj deo koji se odnosi na proizvodne tehnologije.
Časopis Industrija:
Da li privredamože imatikoristiodove laboratorije?
Petar B. Petrović:
Ova laboratorija je formirana isključivo za potrebe
privrede, odnosno za industriju Srbije. Nama je potrebna industrija,
a industriji smo potrebni mi. Mi smo savršeno svesni ovog dualizma,
odnosno da inženjerstvo kao nauka i struka bez industrije ne samo da
nemože da se uspešno razvija, nego čak i da postoji. Ovde treba dodati
i jedan širi kontekst, koji se odnosi na interakciju inženjerstva i indu-
strije, sa jedne strane, i ekonomije i društva sa druge strane. Društvo
koje u svojoj politici ekonomskog razvoja zaboravi na tehnološki razvoj
i inženjerstvo, nužno se suočava sa velikim teškoćama u budućnosti.
Industrija Srbije se nalazi u dubokom kriznom stanju. Proces stihijske
deindustrijalizacije koji je započet devedesetih godina prošlog veka,
razgovor s povodom
zgov r s povod m
