Projektno finansiranje

Svetska banka, kao vodeća međunarodna razvojna institucija, odigrala je ključnu ulogu u razvoju i primeni projektnog koncepta u drugoj polovini prošlog stoleća. Istraživanje porekla projektnog koncepta ukazuje na pedesete godine, kada u naučnim i stručnim krugovima koji se bave teorijom i praksom razvoja, dolazi do izražaja mišljenje da “investiranje može i treba da bude planirano i izvršeno u obliku određenih projekata“.

Može se reći da je projektni koncept prvi put zastupala delegacija Velike Britanije na monetarnoj i finansijskoj Konferenciji (Bretton Woods, 1944. godine), zalažući se da zajmovi Svetske banke treba, po pravilu, da se odobravaju za određene projekte, što je kasnije postalo široko prihvaćeno stanovište. U praksi, Banka je koncept projekta veoma široko interpretirala, tako da je proteklih decenija evoluirao obuhvatajući širok raspon raznovrsnih aktivnosti.

Dosadašnja praksa je pokazala da projektni pristup Svetske banke karakteriše pragmatičnost i fleksibilnost. Projektni pristup, kao način na koji se upravlja korišćenjem resursa da bi se postigli značajni razvojni ciljevi, pomagao je zemljama u razvoju da ostvare ekonomski zdrave investicije, koje su na odgovarajući način pripremljene i finansirane.

Projektni koncept u suštini obezbeđuje sistematski pristup analiziranju i upravljanju jednom grupom investicionih aktivnosti. Imajući u vidu iskustvo Svetske banke u finansiranju projekata u zemljama u razvoju, ma koliko bile raznovrsne aktivnosti koje projekti obuhvataju, oni uključuju određene zajedničke elemente u različitim razmerama:

• kapitalne investicije u izgradnju objekata ili nabavku opreme ili oboje;

• usluge projektovanja i inženjeringa, nadzor nad izgradnjom objekata;

• jačanje lokalnih institucija nadležnih za implementaciju projekta i povezanih sa korišćenjem izgrađenih objekata, uključujući obuku lokalnih menadžera i osoblja;

• poboljšanje makroekonomske politike (naročito u oblasti cena, subvencija) koja utiče na performanse projekta i njegovu usklađenost sa razvojnim ciljevima datog sektora, odnosno nacionalne ekonomije u celini (od suštinskog značaja je dobro poznavanje politike, institucija i investiranja u svakom sektoru, jer se prioriteti između pojedinih projekata mogu odrediti samo u kontekstu ciljeva, potreba i prioriteta sektora u celini, dok s druge strane, institucije, politika i ljudi koji ih sprovode u jednom sektoru imaju glavni uticaj na planiranje i ostvarivanje projekata);

• plan izvršenja navedenih aktivnosti da bi se postigli ciljevi projekta u određenom vremenskom periodu.

Na osnovu ovih bitnih elemenata, projekat se može definisati kao poseban paket investicija, mera politike i institucionalnih i drugih akcija, određenih da bi se postigli specifični razvojni ciljevi (ili grupa ciljeva) u označenom vremenskom periodu.
Warren C. Baum i Stokes M. Tolbert (1985) objašnjavaju projektni pristup investiranju u najširem kontekstu, tako da on obuhvata:

• analize i odluke na nivou države, agregiranje projekata u nacionalni investicioni plan i postavljanje okvira makroekonomskih politika;

• na sektorskom nivou, identifikovanje strategije i prioriteta investiranja u sektoru, zajedno sa politikama podrške;

• na nivou projekta, identifikovanje, pripremanje i implementiranje posebnih projekata.

Evidentan je u praksi uzajamni uticaj ova tri nivoa preko planova i analiza koji se sačinjavaju na svakom od njih i međusobno utiču jedni na druge.

Iskustvo Svetske banke je pokazalo:

• da se projektni pristup proteže od formulisanja programa investiranja u javnom sektoru i makroekonomske politike, preko analiza politika, problema i prioriteta investiranja u određenim sektorima, do detaljnog rada na pojedinim projektima;

• da odgovarajuće planiranje i izvođenje investicionih projekata može dati neophodan doprinos ekonomskom rastu zemalja u razvoju.

Rad na jednom projektu odvija se u nekoliko različitih faza, koje su tesno međusobno povezane i slede logičan napredak, odnosno razvoj. Otuda se govori o projektnom ciklusu ili ciklusu razvoja projekta.

Svetska banka za različite faze projektnog ciklusa, koristi sledeće izraze:

1. Identifikacija, kao prva faza projektnog ciklusa odnosi se na identifikaciju projektne ideje, koja treba da odgovara razvojnim ciljevima i prioritetima zemlje i mora da prođe inicijalni “test” izvodljivosti;

2. Priprema koja zahteva razvoj planiranja projekta sa svih aspekata (tehnički, ekonomski, finansijski, socijalni, institucionalni) do tačke kada firma može doneti odluku da li nastavlja dalji rad na projektu;

3. Procena ukupne solidnosti projekta i spremnosti za njegovu implementaciju (kao prethodni uslov za odobravanje zajma multinacionalnih razvojnih finansijskih institucija za finansiranje zemalja u razvoju, kao što su međunarodne banke za razvoj), razmatranje projektnih alternativa i pitanja sektorske politike;

4. Implementacija obuhvata razvoj projekta ili izgradnju, dok ne postane u potpunosti operativan, što uključuje praćenje svih aspekata rada ili aktivnosti i nadzor;

5. Ex-post ocena završenog projekta treba da ustanovi da li su ostvareni ciljevi projekta (uobičajena je praksa Svetske banke da zahteva ex-post ocenu svih projekata koje finansira). 

Empirijski je uočeno da se projektni pristup u praksi pokazao kao moćan instrument za racionalizaciju i poboljšanje investicionog procesa (u praksi su se pokazale njegove prednosti, ali i neki nedostaci).

Glavne prednosti projektnog pristupa ogledaju se u obezbeđivanju logičnog okvira i etapa za prikupljanje i analiziranje potrebnih podataka, utvrđivanje investicionih prioriteta, razmatranje projektnih alternativa i pitanja sektorske politike. Ovaj pristup karakterišu i neka ograničenja:

• njegova pouzdanost zavisi od kvantitativnih podataka koji se koriste, kao i od ocena i prognoza podložnih greškama usled dejstva ljudskog faktora;

• njegova efikasnost zavisi od obučenosti i odluka onih koji ga koriste;

• rizici se samo mogu proceniti, ali ne i sasvim izbeći, s obzirom da se projekti planiraju i implementiraju u uslovima stalnih političkih, socijalnih i ekonomskih promena.

Iskustvo Svetske banke je pokazalo da su razlozi za slabo izvođenje razvojnih projekata obično sledeći:

• nedovoljno učešće korisnika projekta (koje se često svodi na pasivno, umesto aktivnog uključivanja);
• nastojanje da se naglasak stavi na odgovornost zajmoprimca za pripremu i implementaciju projekta, umesto na izgrađivanje konsenzusa u pogledu njegovih ciljeva i obezbeđivanje lokalne podrške;

• loša procena i neodgovarajuće upravljanje rizicima;

• odvojena tehnička pomoć za izgradnju kapaciteta (na primer, za obuku kadrova), umesto da to bude suštinski cilj koji prožima ceo projekat;

• neprilagođavanje projektnog planiranja promenjenim uslovima (koje bi trebalo vršiti, pre svega, blagovremeno).

Robert Picciotto i Rachel Weaving su predložili novi pristup, odnosno novi projektni ciklus koji je u odnosu na tradicionalni projektni ciklus bolje prilagođen povećanim rizicima, potrebama i zahtevima na koje razvojna pomoć treba da odgovori. On ima uporište u sledećim elementima:

 prilagodljivost,

 podrška vlade,

 koncentrisanje na zajmoprimca i korisnika, a ne na zahteve međunarodne finansijske organizacije koja pruža razvojnu pomoć,

 izgradnja kapaciteta,

 efikasno praćenje,

 oprezno upravljanje rizicima,

 smanjenje vremena i sredstava, utrošenih pre započinjanja akcije na terenu.

Iskustva iz korišćenja ovog novog pristupa su veoma ohrabrujuća.

Krajnji cilj razvojne pomoći, koji dolazi do izražaja u završnoj fazi novog projektnog ciklusa, ogleda se u postizanju dugotrajnog uticaja na politiku, praksu, tehnologiju i znanje u jednoj zemlji. Tako se može reći za novi projektni ciklus da je urodio plodom ako je doveo do širokog prihvatanja specifičnih metoda, tehnika i programa (kojima je “prokrčen” put u prethodnim fazama), kao i procesa koji će osigurati stalno prilagođavanje promenjenim okolnostima u toku implementacije projekta.

Novi projektni ciklus je u skladu sa težnjom Svetske banke da jača partnerstvo sa drugim razvojnim organizacijama, na primer, sa regionalnim bankama za razvoj. 

Knjigu “Investi cioni radovi u inostranstvu i privredni razvoj” možete kupiti preko redakcije časopisa Industrija po ceni od 1 560,00 dinara sa uračunati m PDV-om, pozivom na broj 011/305-8822 ili 060/344-8427, kao i poručivanjem na e-mail: pretplata@industrija.rs